Од 1. јула Словенија, која ових дана слави 30. годишњицу независности, на шест месеци постаће председник Европске уније. Током тог времена вероватно ће блиско сарађивати са Аустријом и Чешком. Данас Словенији већ приписију идеју да се прекроји карта Балкана. Љубљана показује повећано интересовање и за постсовјетско пространство, па чак и за унутрашњу политику Русије. Дакле, словеначко председавање ЕУ сигурно неће бити досадно.

Увече 24. јуна у Љубљани одржана је церемонија током које је Португалија симболично предала Словенији председавање Саветом Европске уније. У догађају су учествовали министар спољних послова Португалије Аугушту Сантуш Силва и његов словеначки колега Анже Логар. Словенија ће 1. јула званично почети да председава ЕУ. У наредних шест месеци управо ће ова бивша југословенска република имати прилику да у великој мери одреди кључне правце унутрашње и спољне политике ЕУ. А председник Борут Пахор и премијер Јанез Јанша ће током овог периода постати ништа мање утицајне личности од немачке канцеларке Ангеле Меркел и француског председника Емануела Макрона.

Словенци су се унапред припремили и већ истакли главне правце свог председавања. И прво што званична Љубљана тражи у својим спољнополитичким документима је то да се према њој не треба односити као према балканској држави, као према обичној бившој републици Југославије. Притом Словенци не поричу југословенску прошлост, а маршала Тита у великој мери поштују. Али Балкан је данас за њих ипак само суседни регион.

Словенија се дефинише као држава Централне Европе. Својим главним спољнополитичким партнерима сматра државе Вишеградске групе (Мађарску, Пољску, Словачку, Чешку) и Аустрију. И све ове државе такође доживљавају Словенију као земљу Централне Европе, а не балканску. Словенија ће највероватније током председавања ЕУ посебно тесно комуницирати са Аустријом и Чешком, са којима је везана како историјски, тако и економски, културно и политички.

Али негирање припадности Балкану ни на који начин не значи незаинтересованост за друге државе бивше Југославије. Управо постјугословенско пространство Словенија сматра кључним правцем свог председавања. Тако је било и 2008. године, када су Словенци први пут председавали ЕУ. Тада се догодило „самопроглашење“ Косова, а Словенија је, у име целе Европске уније, „скривала“ ове радње.
Словеначко председавање поново постаје интригантно. Овог пролећа у медије је доспео велики балкански план који се приписује Јанши. Према њему, Косово (могуће без четири северне општине) ће се придружити Албанији, а заузврат Србија ће добити трећину територије Босне и Херцеговине. У наредних шест месеци сазнаћемо да ли је ова „сензационална“ вест била новинска патка, или ће Словенци покушати да остваре ову идеју.

У принципу, постоје шансе за такав развој догађаја. Дугогодишњи високи представник ЕУ за БиХ, аустријски Словенац Валентин Инцко, који је упорно покушавао да централизује земљу и максимално смањи слободе Републике Српске, напустио је ову дужност. А аустријски канцелар Себастијан Курц већ је јасно ставио до знања да је идеја о подели Косова „вредна пажње“. Ни Чешка сигурно неће имати посебне примедбе. Дакле, словеначка идеја би могла наићи на подршку.

Још једно питање које се тиче читавог Балкана: да ли ће Словенија бити у могућности да промовише пројекат придруживања свих република бивше Југославије и Албаније Европској унији 2025. године. Пахор и Јанша су више пута изјавили да им је то главни циљ. Министарства спољних послова Аустрије и Чешке такође сматрају овај план својим приоритетом. Дакле, повећана пажња ЕУ према Балкану у наредних шест месеци је гарантована.

Ако неког очекују тешка времена то је руководство Србије и лично Александар Вучић. Словенија ће сигурно покушати да му заврће руке и прети казнама уколико не пристане на поменуто прекрајање граница. А, наравно, биће притиска и поводом признања Косова.
Срби нису једини које ће Словенци морати да наговарају. Ту су и Сједињене Државе које се питају за будућност Косова и Хрватска која ће сигурно тражити аутономију за босанске Хрвате, или чак део територије БиХ. Албанци су бацили око и на део јуже Србије као и на трећину Северне Македоније. И Словенци ће имати посла са великом листом жеља.

Русија такође вероватно неће остати равнодушна према активностима Словеније на Балкану. Њени интереси у региону су у супротности са оним што словеначки лидери покушавају да спроведу. Овде се не ради само о притиску на Србију и Републику Српску, већ и о економији, енергетским пројектима, једноставно о економском и још више политичком присуству Русије на Балкану. Словенци (као и Аустријанци и Чеси) желели би да руско присуство буде минимално.
Али Словенија се неће бавити само Балканом. Други приоритет председавања ове земље ЕУ је развој програма Источног партнерства. У пракси то може значити појачан притисак на Белорусију, присиљавање Придњестровља да се врати у границе Молдавије, даље одвајање Јерменије од Русије. И, наравно, подршка Украјини у готово свему, осим, можда, наставку рата великих размера на Донбасу.
У сфери словеначких интереса су и избори за Државну думу, односно директна подршка руске либералне опозиције. Министар спољних послова Анже Логар отворено је рекао да ће о томе разговарати са руским руководством. Нема потребе говорити како ће то доживети Кремљ. Зато ће руско-словеначки односи у наредних шест месеци сигурно имати неке непријатне тренутке и сигурно ћемо чути за непријатељске кораке Словеније према Русији.

Што се тиче Северног тока 2 и Турског тока, Словенија вероватно неће бити против, тим пре што је заинтересована за Турски ток. Међутим, не треба очекивати словеначку подршку ових пројеката с обзиром да у влади Словеније доминирају представници политичких снага које су врло непријатељски расположене према Русији. Дакле, овде ће вероватно све бити у рукама других земаља и Европске уније у целини.

У принципу, словеначко председавање ЕУ у овом тренутку Русији не одговара. Словеначку владу ће водити Јанша, човек који је у више наврата показао да није наклоњен Русији и да не жели ублажавање антируских санкција. А министар одбране Матеј Тонин, који је Русију отворено назвао „непријатељем“, сматра се главним словеначким русофобом и проамеричким „јастребом“. Добро је што бар постоји умеренији председник Пахор…

И посебна интрига ће бити односи са Кином. Пекинг покушава да спроведе пројекат уз учешће бивших социјалистичких земаља Европе „16 + 1“, који подразумева и Словенију. Европска унија је више пута изразила незадовољство кинеском активношћу, али самим Словенцима везе са Кином се прилично исплате. Званична Љубљана ће сигурно морати да слуша своје партнере из ЕУ, али вероватно неће бити против кинеске иницијативе.

Биће такође занимљиво видети како ће се Словенци понашати у решавању бројних унутаревропских спорова. На пример, да ли ће се придружити критикама ЕУ о стању демократије у Мађарској и Пољској. Или како ће став заузети у дискусијама о миграционој политици ЕУ. До сада се Словенија борила за најстрожа ограничења за избеглице, по чему се мало разликовала од Пољске, Мађарске и Чешке. Да ли ће се нешто променити у другој половини 2021?

Речју, словеначко председавање ЕУ ће бити веома занимљиво. Узмите кокице и сместите се удобније, филм ускоро почиње!

др Вадим Трухачов, политиколог, доцент Руског државног хуманистичког универзитета (РГГУ)