Смена власти у Сједињеним Америчким Државама већ је свету донела прилична изненађења с тачке гледишта њихове пословичне прецизности и објективности америчких државних установа. Ситуација са изборима у САД, са нередима, оптужбама и сукобима са полицијом почиње да личи на ситуације које смо навикли да видимо у земљама са неразвијеном демократијом. Могло би се помислити да ће се тим темпом једна од наредних „обојених револуција“ одиграти баш у центру, који је „извозио“ професионалне револуционаре и инструкторе у друге земље.

Све се ово своди на један закључак. Америчко друштво је веома подељено. Сада, као никад раније, разлика међу „републиканцима“ и „демократама“ почиње све више да се осећа. Она ће, највероватније бити веома дубока и на спољнополитичком и економском плану. И ту се поставља питање о томе, шта могу да очекују различити региони света од нове америчке администрације, између осталог и регион Балкана, посебно на пољу економије.

Администрација одлазећег председника Д. Трампа је направила кардиналне промене у спољној политици САД. Као човек, који је у политику ушао из пословног света, а до тог тренутка је саградио целу бизнис-империју, Трамп је почео да државу води као предузеће. Водећи се принципом умањења трошкова, он је смањио бројност америчких војника у иностранству, а земљу није увлачио у сукобе, већ се концентрисао на борбу са конкурентима на светском тржишту. У жељи да увећа економско благостање земље и народа, Трамп је поново установио политику протекционизма, увео низ ограничења земљама потписницама споразума NAFTA (North American Free Trade Agreement), чланицама Европске Уније и повео трговински рат против Кине.

Политику на Балканском полуострву администрација Трампа је потчинила циљу елиминисања конкурената. Она није превише отварала осетљиве теме Србије, као што су признавање самопроглашене „државе“ Косово, и односа Србије и Републике Српске. Даље је помогла регулисању спора Атине и Скопља по питању назива Северне Македоније, извршивши притисак на македонску опозицију да прихвати ново име земље. Све је то било праћено разним инвестиционим програмима америчких компанија. До сада је уложено око 1 милијарде долара у Србију, углавном у сфери информационих технологија, инфраструктуре и у разне видове производње. У оквиру тих инвестиција запослено је око 20.000 људи. Србија је у томе пронашла како политичку, тако економску корист. Према речима бившег помоћника државног секретара САД Томаса Кантримена, током преговора у Вашингтону са представницима Србије и такозваног Косова, Трамп се удаљио од позиције ЕУ, видевши у потписивању Вашингтонског споразума само економску корист за САД.

Са друге стране, балканске земље су постале отвореније према осталим изворима капитала. Русија, Кина и Турска прилично активно промовишу своју економску делатност у разним гранама на Балкану. Државе региона су почеле да се оријентишу и на друге партнере.
У септембру ове године у Београду је отворена канцеларија Развојне финансијске корпорације DFC (Development Finance Corporation). Корпорација се бави подршком приватних инвестиција у многим деловима света, што јесте један од стратешких праваца америчке спољне економске политике. Ова установа САД намерава да инвестира у инфраструктурне пројекте, који повезују централну Србију са њеном јужном покрајином Косовом и Метохијом око 3,7 милијарди евра. Тај корак би у многоме био одговор на кинеску иницијативу „Појас и пут“.

А да ли ће се остварити снови о америчким инвестицијама? Као резултат новембарских избора на власт у САД је дошао кандидат Демократске странке Џозеф Бајден. Током 90-их и почетком 2000-их година био је надалеко познат по својим оштрим изјавама често пуним мржње према Србији и српском народу. Несумњиво је да ће администрација новог председника зажелети да анулира сва достигнућа политике претходне администрације на Балкану, која је практично приморала косовске власти да укину царине у висини од 100% на робу из Србије и Босне и Херцеговине, док су односи са Београдом постали топлији. Исто се може очекивати да ће се нови председник потрудити да заузме чвршћу позицију према Србији на економском плану. То би означавало разне видове притиска, као што су редуковање инвестиционих програма, умањење обима трговинске размене све до економских санкција, са циљем да се Србија примора да призна независност такозваног Косова, да се одрекне специјалних веза са Републиком Српском и да испуњава  друге захтеве САД. Другим речима, администрација новог председника могла би да пожели да се врати својој балканској политици до Трампа. Иако је амерички амбасадор у Београду Е. Годфри недавно уверавао Србију да смена власти никако неће утицати на Вашингтонски споразум и добре односе Вашингтона и Београда, неке изјаве самог Бајдена говоре супротно. Током предизборне кампање изјавио је да ће Србија бити приморана да призна Косово у његовим актуелним границама и присећао се „геноцида“ у Сребреници, подилазећи на тај начин Американцима албанског и бошњачког порекла, и трудећи се да их мотивише да гласају за њега.
Међутим, оштар заокрет у балканској политици нове администрације је мало вероватан. Србија која постаје економски лидер региона може да заузме снажнију позицију у односима са САД. У овом тренутку економски раст Србије превазилази раст свих других земаља региона. Поред тога, америчке компаније већ учествују у низу пројеката у земљи, а обим трговинске размене двеју држава увећан је за 55%. У септембру је износио 58 милиона долара. Било какве економске мере против Србије могле би да изазову незадовољство представника пословног света новом администрацијом. Потребно је такође истаћи да политички притисак на Србију јача позиције Кине и Русије у региону, будући да те две силе пружају велику подршку српском унутрашњем и спољнополитичком курсу.

Веома повољним решењем за администрацију новог председника САД чини се стављање Србије и региона под потпуну политичку и економску контролу ЕУ. Међутим, то решење не изгледа изводљиво, будући да је Уједињено краљевство, које је највише промовисало политику проширења ЕУ напустило Унију. Француска и Немачка, које се боре за место лидера у Унији, и саме без великог оптимизма гледају на идеју пријема нових чланица са Балкана у „европску породицу народа“.

Тренутно, јединим могућим решењем очувања економског присуства САД у региону чини се подршка јединственој економској зони Балкана у оквирима програма Мини Шенгена и Берлинског процеса и понуда инвестиција у производњу и инфраструктуру, које су повољне за регион. У суштини, такав приступ није ништа друго него наставак политике администрације Трампа. Међутим, не треба заборавити да Америка није сама у економском простору Балкана. Удео инвестиција кинеских компанија више није мали. Компанија „Зи Ђин“ улаже у развој рудника Бор средства у износу од 1,4 милијарде долара, а HBIS је за 46 милиона евра откупила железару у Смедереву. Поред ових, низ других кинеских компанија већ присуствује у инфраструктури и другим гранама. Руско присуство је такође значајно – у енергетици, железничком транспорту и финансијама.

Јединствену економску зону Балкана може лако да прихвати низ држава. Србија ће преко ње у првом реду ојачавати своје позиције економског и политичког лидера у региону, ширећи утицај у Босни и Херцеговини и промовишући политику повратка своје јужне покрајине под контролу. Албанија ће се трудити да увећа тржишне потенцијале и утицај на дијаспору у региону. Северна Македонија, чије је постојање у ЕУ и НАТО под претњом са стране Бугарске и Грчке, види јединствен економски простор региона као шансу за своје спасење. Црна Гора са новом владом на челу користиће могућност јединствене зоне за поновно успостављање пољуљаних веза са Србијом.

Какву ће политику одабрати администрација новог председника САД? У међународној политици није важно оно што лидер жели, већ оно што мора да уради у корист своје земље и народа. Џозеф Бајден, као и многи његови сарадници, који су формирали слику о Балкану током 90-их година, биће принуђени да своју политику граде у условима нове реалности, која се веома разликује од последње деценије XX столећа. Ако тада Балкан није имао алтернативу прихватању услова агресивне америчке политике, сада је државе региона виде. А оличење те алтернативе су Кина и Русија.
 
Иван Секуловић
MSc in International Business and Management