Срби у Републици Српској тешко могу јавно да изразе подршку дејствима Русије у Украјини. Али у приватним разговорима то радо чине.

Последњих неколико дана често ми се телефоном и мејлом јављају познаници из Бањалуке, главног града Републике Српске, где од маја прошле година радим као дописник портала „Балканистаˮ. Основни разлог је чисто људски, јер сви знају да су моја жена и ташта у Кијеву, а породица је за Србе увек на првом месту.

Најпре су ми телефонирале наставнице из Радионице српског језика при Националној и универзитетској библиотеци Републике Српске. Радионица је основана са циљем да свим странцима који живе и раде не само у Бањалуци и Републици Српској, него и у другим земљама Балкана (поседује, наиме, онлајн-програм), пружи могућност за проучавање и усавршавања српског језика. Ја сам се трудио да не пропуштам часове у библиотеци, а с обзиром да је на њима увек мали број посетилаца, ми који долазимо одавно смо се спријатељили како међу собом тако и са професорицама.

Питања која су ми те жене поставиле (а већина њих има децу) била су искрена и саосећајна: „Да ли је ваша породица у Кијеву безбедна? Можда треба да отпутују чим се појави могућност? Каква је ситуација за обичне људе? Надамо се да ће се све то ускоро завршити!“ Објаснио сам да, на срећу, моја породица живи у приватној кући, да у близини нема војних објеката, као и да би покушај да се сада напусти Кијев био веома ризичан. У њиховим питањима није било никакве политике, а још мање замерки упућених Русији, само је једна наставница тужно прокоментарисала: „Како је тужно што Словени опет ратују између себе…ˮ

Неколико дана после почетка руске операције јавио ми се председник Удружења новинара Републике Српске Данијел Симић. Он је 24. фебруара ујутро прешао границу између Русије и ДНР и стигао у Доњецк као репортер државне радио-телевизије Републике Српске (РТРС). С обзиром да је Данијел отворени присталица уједињења Републике Српске и Србије, за њега садашњи догађаји у Украјини имају симболични карактер. Наравно, у нашем разговору се нису чуле пароле типа „Данас је руска војска у Кијеву, а сутра српска у Приштини и Бањалуциˮ, али управо тако размишља већина Срба који вољом судбине живе на територији Босне и Херцеговине.

Прво Данијелово питање такође се односило на породицу, а затим је заобилазним путем почео да се распитује да ли сам спреман да за локалне канале прокоментаришем ситуацију у Украјини. Наводно, новинари се не усуђују да директно зову, не знајући да ли сам, као држављанин Украјине, одједном постао заштитник кијевског режима, што се догодило са многима који су још донедавно сарађивали са руским медијима.

Осим тога, у Бањалуци знају да је локално украјинско удружење „Тарас Шевченкоˮ од 2014. стално организовало различите акције у знак подршке украјинским властима и војсци. Али ова организација никада није спомињала становнике Доњецка и Луганска, који су све то време гинули под ватром Оружаних снага и Националне гарде Украјине, као и различитих нацистичких добровољачких батаљона. Разлог за то пре свега лежи у томе што су Украјинци који живе у Републици Српској потомци досељеника из Галиције и Буковине, као и у ставу гркокатоличке цркве, коју називају просто „украјинскомˮ.
Насмејао сам се због бојазни Данијелових колега, јер се управо „захваљујућиˮ кијевском режиму и његовим „ескадронима смртиˮ већ пету годину налазим ван своје домовине, где су ми након пребијања од стране неонациста и два претреса претили хапшење и вишегодишњи затвор на основу оптужбе за „сепаратизамˮ. Притом у својим новинским текстовима, написаним још у Украјини, нисам позивао на поделу те земље (мада ситуација сада неизбежно води ка томе), него на оснивање аутономне Западне Украјине. Узгред, отприлике са оним овлашћенима каква Република Српска има у саставу Босне и Херцеговине.

Моји коментари за РТРС и ATV били су посвећени како оцени актуелних догађаја, тако и будућности Украјине, али најзанимљивији су били разговори иза камере. Испоставило се да новинари не само два споменута, него практично свих медија просрпске оријентације директно подржавају Русију у сукобу са украјинским нацистима, који су за Србе директан пандан хрватским усташама, Хитлеровим колаборационистима. У марионетској Независној држави Хрватској, коју су створиле усташе, од 1941. до 1945. године убијено је скоро милион Срба, при чему се део логора смрти налазио на данашњој територији Републике Српске.

Друго је питање што, за разлику од Србије, патриотски новинари и политичари Републике Српске не могу јавно да изразе подршку Русији. И не ради се само о томе да лидер Срба у Босни и Херцеговини Милорад Додик доследно инсистира на неутралности те државе у односу на догађаје у Украјини. Сви просто знају: ако Бањалука отворено подржи Москву, Сарајево би са речи подршке Кијеву могло да пређе на дела. Пре свега када се ради о увођењу санкција Русији од стране Босне и Херцеговине, а одлуку о томе би Запад могао покушати да прогура помоћу свог високог представника у БиХ који има овлашћења у случају ванредних ситуација.

Засад своју преданост Кијеву показују не само представници Хрвата и Бошњака у Председништву БиХ, него и опозиције у Републици Српској. Тако се, на пример, лидер „Партије демократског прогресаˮ Бранислав Бореновић, који је ових дана посетио САД, тамо фотографисао испред плаво-жуте заставе у оквиру акције подршке Украјини. А лидер најстарије Српске демократске партије Мирко Шаровић је 2. марта напао Милорада Додика, оптужујући га за кукавичлук због тога што је, наводно, побегао са заседања Председништва БиХ. Додик је то заправо учинио у знак протеста због тога што је Председништво одбило да чак и размотри питање званичног односа Босне и Херцеговине према актуелним догађајима у Украјини и оградило се од поступака представника БиХ при ЕУ, који је без икаквих овлашћења пружио подршку антируским санкцијама.

А обични Срби из Бањалуке потпуно отворено изражавају подршку дејствима Русије, при чему се ради о непознатим људима: возачима, продавцима и просто комшијама. Када сазнају да сам ја руски новинар, отворено ми кажу: Свака част Путину, а питање са дивљањем неонацизма у Украјини је требало одавно да се реши. Управо од ових људи можете чути реченицу препуну наде: „Данас је руска армија у Кијеву, а сутра српска у Приштини и Бањалуци…ˮ