Министарка спољних послова Велике Британије Елизабет Трас састала се прошле недеље са својим колегама са Западног Балкана. На том састанку је саопштена намера Велике Британије да повећа своје политичко и дипломатско присуство у региону „како би одржала стабилност”, проширила трговину и инвестиције и наставила заједнички рад у области унутрашње и спољне безбедности.
Шта је разлог појачаног интересовања Велике Британије за Западни Балкан? Колико Лондон значи земљама региона и да ли он може да повећа свој утицај?

Почнимо од политике и дипломатије. Велика Британија је као део ЕУ била користан партнер земљама Западног Балкана, јер им је помагала да се крећу „европским путем“. Можемо претпоставити да се Лондон није руководио добрим намерама, већ жељом да ослаби доминантне позиције Немачке и Француске у оквиру ЕУ (као и унутар НАТО-а). После „брегзита“ ова сарадња је изгубила сваку важност.

Са економске тачке гледишта Лондон никада није имао јаку позицију на Балкану. Тренутно, рецимо, у региону нису присутне велике британске банке и друге значајније компаније. Тржиште су окупирале државе Европске уније.

„Брегзит“ и пандемија су заправо нанели колосалну штету британској економији. О томе сведочи и највећи кредит од Другог светског рата у последњој финансијској години (14% БДП-а). Истовремено, новац тражи здравствени систем (који већ годинама пати због недовољног финансирања, а сада и због пандемије), и испуњавање обавеза по питању климе.

Зато је тешко замислити да је Британија у стању да у блиској будућности инвестира у Западни Балкан. Можда постоји прилика за приватне британске осигуравајуће и финансијске компаније. Међутим, оне, заправо не знају ништа о томе како функционише овај регион.

Политика и безбедност су на Балкану нераздвојни. То се види и у присуству Велике Британије која наставља да учествује у регулисању ситуације после војног конфликта. Међутим, сем изјава о слободи и демократији, Велика Британија има и стварне интересе. Чињеница је да већ неколико деценија њена спољна безбедност зависи од НАТО-а (и Сједињених Држава). Сходно томе, Лондон је заинтересован за ширење алијансе. Раст његовог утицаја на европски систем безбедности омогућио би јачање сопствене безбедности. А пошто је главни геополитички ривал НАТО-а у Европи Русија, није изненађујуће што свуда чујемо приче о неком „малигном руском утицају“, од извештаја посланичких група и експерата до чланака у таблоидима. Британске власти су очигледно заинтересоване да обуздају и смање руски утицај у региону, па зато треба обуздати и савезника Кремља.

Ту се прво сетимо Србије. Упркос веома независној (по европским стандардима) спољној и унутрашњој политици, у очима Велике Британије и НАТО-а Србија и даље остаје прилично компромисна земља због постојања заједничких војних вежби и низа раније потписаних споразума. Стога, упркос веома блиским односима са Москвом, посебно у енергетском сектору, руководство Србије не изазива негативне емоције у НАТО-у.

А ситуација са Републиком Српском и Милорадом Додиком је много компликованија. Након неких неопрезних корака које је предузео Валентин Инцко, бивши високи представник у БиХ, Додикова политичка реторика је почела да се мења, он сада инсистира на већој независности Републике Српске. Елизабет Трас и чланица британског парламента Алиша Кернс су недавно имале шта о томе да кажу. Вреди напоменути да Кернс врло често коментарише спољну политику (укључујући и Русију и Кину) како на свом Твитеру, тако и у медијима. Недавно је њену прекомерну активност негативно оценио и партијски сарадник, саветујући јој да „укључи мозак“.

Алиша Кернс у задње гласно подржава Кристијана Шмита, новог високог представника у БиХ, повећање НАТО контингента у Сарајеву и извођење заједничких вежби у том региону.

Недавно именовање пензионисаног маршала ратног ваздухопловства Британије сера Стјуарта Пича, који је био и командант НАТО-а на Косову и Метохији почетком 2000-их, за британског представника на Западном Балкану не обећава ништа добро за Србе. А када смо већ код мисије КФОР-а, Лондон је недавно поново потврдио своју намеру да задржи присуство у мировном контингенту предвођеном САД најмање до 2023. године, што сведочи о његовој улози „лојалног поручника” Вашингтона.

Искрено речено, треба напоменути да се британски интереси не своде само на натезање између Русије и „Старе Европе“. Постоји низ питања у којима нема геополитичке позадине и за чије решавање су заинтересовани и Британија и Западни Балкан. Пре свега, ради се о борби против тероризма, односно против џихадиста који се боре у Сирији и Ираку, и враћају се у своју домовину, представљајући ризик по државну безбедност и Велике Британије и БиХ, Албаније, Северне Македоније и југа Србије. Такође постоји озбиљан проблем са албанским нарко-клановима који оперишу у великим градовима у Британији. Прошлог лета ове земље су потписале споразум о депортацији албанских криминалаца у њихову домовину.

Да сумирамо. С једне стране, економија Велике Британије пролази кроз тешка времена, а британске компаније нису посебно заинтересоване за регион који не разумеју. С обзиром на то, вероватноћа значајних инвестиција је мала. Највероватније ће све завршити доприносима у оквиру постојећих програма (на пример, Фонда за превенцију сукоба, за успостављање стабилности и безбедности).

С друге стране, очигледно је да ће, као активна чланица НАТО-а и придржавајући се принципа „реалне политике“, Велика Британија, у циљу јачања сопствене безбедности, ескалирати геополитичку конфронтацију са Руском Федерацијом у овом региону. Ова политика ће имати за циљ да обузда и, ако је могуће, смањи утицај Москве на Западном Балкану.

На безбедносном фронту главна сцена сукоба биће Босна и Херцеговина. Остаје само да се надамо да ће лидери Велике Британије (и НАТО-а), Русије и БиХ бити довољно мудри да „хладни“ сукоб не претворе у „ватрени“.

Поред тога, Велика Британија ће такође наставити да сарађује са Западним Балканом у мање контроверзним областима, укључујући програме за мир и борбу против тероризма и организованог криминала.

Ситуација је комплексна. Лондон може бити у магли или без ње. Све зависи од сезоне.

Ернест А. Рид,

Политички аналитичар при Вестминстерско-Руском форуму, научни сарадник, предавач на Универзитету Астон, гостујући експерт Руског Савета за међународне послове