Now Reading
„Те политичке игре народ не подржава“: сепаратизам санџачких политичара

„Те политичке игре народ не подржава“: сепаратизам санџачких политичара

Катарина Лане

У задње време у Рашкој поједини представници националистичких покрета муслимана поново говоре о отцепљењу Санџака – региона који обухвата не само Рашку, већ и део Црне Горе. Шта о томе мисле обични људи, православни Срби и муслимани Бошњаци сазнајте у нашој репортажи. 

Нови Пазар искрсава изненада, увуче вас одједном у своју бучну свакодневицу. Живот у граду се одвија пуном паром: колоне возила се пробијају тесним обасјаним сунцем улицама, возачи машу рукама. Српски језик звучи са посебним за овај крај акцентом. Жене у разнобојним хиџабима, са нашминканим очима журе да обаве своје послове. Муслиманкама не смета да комбинују хаљине до пода и патике. Посебно религиозне се издвајају по томе што у летњем паклу носе рукавице и бурке, тј. пече како се овде зову, нешто као шатор са прорезом за очи. Али овде се нико не мршти кадa види жену у тесним фармеркама или кратком шортсу.  

У центру града се продаје свеж ратлук, кува се јака турска кафа, пече се свеж ваздушаст хлеб: Нови Пазар је гостољубив и великодушан град. Мушкарци седе у кафићима, пију газирана пића или кафу. Алкохол је у већини кафића забрањен. На централној улици се вијоре заставе Странке демократске акције Санџака (СДАС). Њен председник Сулејман Угљанин се залаже за отцепљење Санџака од Србије. Странка је покрила читав град плакатима који траже да се улицама у Новом Пазару дају имена санџачког нацистичког колаборационисте из Другог светског рата Аћифа Бљуте Хаџиахметовића, председника Босне и Херцеговине Алије Изетбеговића и других „хероја“ недавних ратова на Балкану.  

— Шта ви мислите о томе? – питам високог планулог мушкарца који пролази крај мене. Он одмахује руком. 

— Не обраћајте пажњу. Сулејман Угљанин је раније био министар, па је остао без власти, а сад не зна шта да измисли да привуче пажњу и поново стекне утицај, — говори он.  

Он скида наочаре за сунце и говори: 

— Те политички игре народ не подржава. Угљанин има све мање и мање присталица. Зато су му и идеје све радикалније. 

Занима ме како овде Срби и Бошњаци, православни и муслимани живе кућа крај куће. Он се смеје и одговара:

— Ех, ти медији, само измишљају. Ми овде немамо инциденте. Ми смо мирољубиви људи, живимо као пријатељи. Не верујте ономе што чујете, код нас је све добро!

Маше ми руком пре одласка и осмехује се: 

— Добро дошли у Нови Пазар! Желим вам добар провод. 

У излогу уредне продавнице сувенира која мирише на лаванду изложене су мајице са натписом „Санџак“.

Питам продавачицу: 

— Шта је то Санџак?

Она ми објашњава да је то турски назив овог краја Србије. 

— Чула сам да политичари предлажу отцепљење Санџака, — кажем ја. 

Она пакује поклон који сам купила и смеје се:

— Не слушајте ви њих, нећемо ми отцепљење. 

На тргу преко пута градске скупштине стоји бело здање Исламског Института. Семестар овде кошта 250 евра. У фонтани се брчкају ромска деца. Полепљене читуље говоре о томе кога у Новом Пазару има више, православних или муслимана.  

Према попису становништва 2011. године у граду је живело 66 527 становника, 82% муслимана  и 15% православних. У центру града је православна црква Св.Никола, а даље џамија. 

Идем тесним вијугавим улицама ка дому Српкиње Јулијане Јанковић. Ту и тамо наилазим на кафиће са гајбама пива на улазу. То су српски кафићи, овде се пије алкохол. Јулијана ми говори да Срби у разговорима деликатно избегавају тему вере и националности. 

— Бошњацима није пријатно да чују да су пореклом Срби, људи који су се одрекли православља да би се спасили Турака. Зато ми о томе не говоримо. У добрим смо односима. Они нам честитају празнике, а кад неко умре долазе да изразе саучешће, да понуде помоћ. 

Јулијана говори да већина муслимана ступа у брак са „својима“, али има и мешаних бракова, а то старији не одобравају.  

— Познаница муслиманка се удала за Србина и отишла у Београд. Отац са њом више не разговара.

Али у целини, пре ћеш видети да се Србин посвађа са Србином или Бошњак с Бошњаком, него да се свађају Србин и Бошњак.  

Пењемо се према Петровој цркви из 9. века. Око ње је српско гробље са старим каменим споменицима, који сведоче о томе да на овој земљи Срби одавно станују. 

Недалеко од цркве у планинама налази се манастир из 12. века Ђурђеви ступови под заштитом УНЕСКО-а. 

Као туристички водич овде ради студент Стефан који често одлази у Москву код своје руске девојке Ане. Он каже да манастир посећују многи Руси.  

— Русима се овде јако допада. Мештани су гостољубиви, понекад и претерано. Обожавају да дочекују госте и да их царски угосте. Са муслиманима живимо у пријатељству, конфликата међу нама нема. У школу идемо заједно. Истина, са њима ја не могу да говорим о исламу. Ја као православац имам о томе своје мишљење, које се никоме од њих не би допало, — каже Стефан.  

Ислам у последње време постаје агресиван, наставља он. 

— Савремени муслимани у Новом Пазару као да желе да су већи муслимани од Саудијаца. Чуо сам чак да исламске организације плаћају девојкама да носе хиџаб, — каже Стефан. 

— Да, они не пију алкохол, али зато што не знају меру. Зато су га и забранили. Не видим разлог да човек не сме да изабере да ли ће попити чашу пива или газирани сок. Они тај избор немају, зато што се на једној чаши неће зауставити, — говори он и извињава се, дошла је група руских туриста. Стефан одлази да им покаже цркву. 

РТВ Нови Пазар припрема вечерашње вести. Ту заједно раде и Срби и Бошњаци, влада хаос пре директног преноса као и на свакој другој телевизији. Водитељ Зоран Максимовић припрема репортажу о иницијативи СДАС да се промене називи улица. 

— Та странка стално прави скандале свакаквим изјавама, иницијативама. Желе да се дограбе власти, а не могу. Народ их не подржава, — каже он. 

Састајемо се тамо са бившим новинаром а сада директором школе Елмиром Хабибовићем. 

— Идемо да те частим праву пазарску кафу. Кафа и дружење код нас иду у пару, — каже он. 

Елмир говори да српски медији стварају лажну представу о Бошњацима. 

— Скоро смо реализовали такав пројекат: деца из Новог Пазара су живела у породицама у Крагујевцу и обратно. Срби нису желели да нам дају своју децу! „То су вехабије са ножевима, авганистански душмани“, говорили су. Наши су такође тешка срца дали своју децу у те породице. А када су деца видела како ко живи, нашла себи другове, три сата смо их терали да уђу у аутобус и врате се кућама. Грлили су се, плакали, нису желели да се растају, — каже Елмир уз осмех. 

Он сматра да је то најбољи начин како научити људе да од самог детињства живе у миру и слози са другим народима. Од оснивања града, а то је пре 558 година, муслимани и православни хришћани живе овде заједно. 

— Могућност да живиш у средини са више култура и религија, да учиш од својих сународника, то је право богатство. Ми смо одрасли у Југославији и још увек делимо људе не по националности и вери, већ по принципу „добар – лош“, — говори Елмир. 

— Кад смо били деца питали смо родитеље, зашто ми не фарбамо јаја за Васкрс. А наши другари Срби су питали своје родитеље, зашто не иду у џамију за Бајрам. У мом комшилуку је живела Српкиња из Шумадије, удата за муслимана. Друге комшије су биле са Косова, православна Српкиња и Црногорац. А крај њихове куће су живели муслимани. Ми смо увек поштовали обичаје и традиције других људи, на празнике смо се посећивали, — присећа се Елмир. 

Говорећи о тренутној ситуацији он признаје да су деведесете „пробудиле ђавола у људима“. И данас има политичара који због личних интереса распирују национализам, шовинизам и сепаратизам. Коментаришући идеју отцепљења Санџака од Србије Елмир се смеје:

— Лично мене интересује животни стандард. Он је овде на прилично ниском нивоу. Овде нема аеродрома, немам аутопутева, железнице, а то би помогло да се крај развија. То је  сиромашан крај, који живи на рачун Србије и смешно је говорити о некаквој самосталности. Али, нажалост, политичари користе ту идеју за личне националистичке интересе, — сматра Елмир. 

Овај крај се мора развијати, јер стабилност у њему је важна и за шири регион. 

— Развој инфраструктуре би повезао овај крај са светом, а на тај начин би дошле и инвестиције. Јер сите људе политичка питања не интересују, — закључује он. 

На Нови Пазар је пао мрак, а град је и даље у журби. Људи излазе у вечерњу шетњу, граје и смеју се. Из кафића се шири мирис наргила. На то да смо у Србији а не у Казању или Уфи подсећају нас само они плакати који захтевају да се промене називи улица. 

Фотографије — Дмитриј Лане

Scroll To Top