После распада Југославије њена наследница Србија баштини неколико митова о некадашњој моћи СФРЈ. Најзанимљивији мит који до данас изазива гомилу спорова бави се југословенским свемирским програмом. Према једној верзији, он је помогао Америци да прва слети на Месец, а према другој, био је само „навлакуша“ коју је Јосип Броз Тито Американцима продао за „бaснословне суме“.   

О свемирском програму СФРЈ почело је да се говори крајем 90-их година прошлог века у јеку популарности теорија завере о узроцима распада Југославије. Многи су сматрали да је то само још једна заблуда и измишљотина људи који су патили од југоносталгије, заједно са тајном израдом нуклеарне бомбе, обореним НЛО и сецирањем ванземаљаца на ВМА у Београду, као и сопственим рачунарима и роботима. Узгред, испоставило се да је последње заиста постојало у Југославији.

Број присталица теорије о свемирском програму Југославије увећао се после приказивања полудокументарног филма словеначке производње „Хјустон, имамо проблем“ из 2016. године. Аутори филма су сакупили све разноврсне информације о југословенским истраживачима у сфери освајања свемира, а у неколико интервјуа рекли да око 80-90% садржаја приказаног у филму има потпору у реалности.

Мит почиње од човека по имену Херман Поточник. Он је био аустроугарски инжењер, али Словенци истичу да је његова домовина Словенија.

tarzanija.com

После Првог светског рата он се бавио проучавањем астронаутике, а од 1925. године посветио се пројектовању свемирске технике. 1929. године, скоро одмах после изненадне Поточникове смрти, објављена је његова књига „Проблем савладавања свемирског простора: ракетни мотор“. У њој су описане могућности стварања свемирских станица и Земљиних вештачких сателита са великим бројем детаљних илустрација. 1935. године Поточникова књига је преведена на руски језик и неки сматрају да је она утицала на рад самог Сергеја Корољова.

tarzanija.com

На Западу идеје словеначког инжењера нису наишле на подршку. Али југословенска служба безбедности се, напротив, после Другог светског рата наводно заинтересовала за Поточникове радове и 1947. године успела да набави „тајне документе“ инжењера који је требало да буду основа за његову другу књигу о освајању космоса.

Према теорији, о овом вредном открићу одмах је обавештен лично Јосип Броз Тито. Он је наложио да се са тим материјалима упознају сви научници у земљи. Стручњаци који су проучили цртеже уверавали су Тита да се у њиховим рукама налази готово окончан план слања човека на Месец. Схвативши да се ради о врло важном открићу за малу земљу између Истока и Запада, Тито је наредио да се покрене југословенски свемирски програм.

Крајем 50-их година у Југославији се интензивно радило на изградњи специјалног објекта – подземног аеродрома Жељава, а касније се на његовој бази појавио тајни „Објекат 505“, где су, према речима присталица теорије завере, спровођена испитивања југословенских свемирских апарата.

На аеродрому се налазило пет писти и четири тунела широка тридесет и висока осам метара. У подземним просторима „Жељаве“ биле су смештене три појачане ескадриле МиГ-21, магацини, лабораторије, радионице, стамбене просторије и аутономни извори за независтан живот 2 хиљаде људи. „Објекат 505“ био је заштићен од свих врста постојећег наоружања, укључујући нуклеарне бомбе, снаге до 20 килотона.

politika.rs

Југословени су намеравали да престигну СССР, који је 1957. године лансирао у свемир први вештачки сателит, и то „скоро да им је пошло за руком“. Према легенди, у посебан модул тростепене ракете југословенски научници су сместили животињу која је за Балкан скоро тотемска – свињу! Ракета „Триглав-1“ достигла је стратосферу, након чега се срушила у територијалне воде Италије у Јадранском мору, а југословенска војска је, наводно, без дозволе прешавши границу, Италијанима, који ништа нису ни слутили, испред носа однела живо (!) прасе.

Према речима аутора мита, југословенским научницима је било све теже да усавршавају технологије. Свемирски програм је био сувише скупа работа, а Југославија није имала ресурсе каквим су располагали СССР и САД. Осим тога, 1960. године ЦИА је наводно сазнала да СФРЈ планира да освоји свемир. Вашингтон је желео по сваку цену да се домогне југословенског свемирског програма са свим његовим достигнућима. У условима погоршане финансијско-економске ситуације у земљи Тито је наводно одлучио да све прода Америци. Захваљујући идејним решењима добијеним од Југославије Наса је  успела да унапреди свој програм и искрца човека на Месец. Део присталица теорије завере, предани Југословени, спреман је да на том месту стави тачку. Према њима, све је легло на своје место: Југославија је победила, јер је захваљујући њој Америка постигла успех у освајању свемира.

Према другој тачки гледишта, прича о свемирском програму СФРЈ на томе се на окончава, него у њој следи драматичан обрт. Водећи инжењери „Објекта 505“ су наводно мало нафризирали извештаје и преувеличали своја достигнућа. Међутим, после неколико сусрета са званичним представницима САД у Београду посао је био склопљен. Све је финиширано у амбасади СФРЈ у Вашингтону. Југословени су тражили 3 милијарде долара за свој јединствен програм, али Американци су цену оборили на 2,5 милијарде.

Затим је требало сву опрему и документацију неприметно пребацити у САД. Друг Тито је, како се наводи, за то смислио читаву афричку турнеју и на свом броду са неколико пратећих пловила отишао у Мароко. Тамошњи краљ, наравно, није знао да је Тито, који му се сручио на главу као летњи снег са својим „караваном мира“, просто искористио његову земљу за предају драгоценог товара Американцима. Тито је два дана провео у гостима у Казабланци и Маракешу, а свемирски програм Југославије је за то време наводно истоварен у једној од војних база САД у Мароку.

Тако је, према теорији завере, Југославија доживела процват, животни стандард у њој је порастао и био највиши у социјалистичком блоку управо захваљујући продаји свемирског програма. Међутим, убрзо су са друге стране океана стигле лоше вести: Американци, који су пажљиво проучили све добијене материјале, закључили су да су преварени. Програм је био незавршен, са великим бројем погрешних прорачуна.  

Американци су наводно тражили објашњење од Тита и маршал је, желећи да избегне скандал, у октобру 1963. године отишао на преговоре са Кенедијем. „На срећу“ по Тита у Њујорку су српски четници у емиграцији организовали на њега атентат, који је маршал преживео и вратио се кући, избегавши преговоре. Месец дана касније извршен је атентат на Кенедија, који знамо како се завршио.

Затим је, према теорији, још неколико председника САД покушало да натера југословенског лидера да или врати новац или да докаже да његов свемирски програм функционише. Према једној верзији, амерички председник Линдон Џексон је захтевао од Тита „да учини да технологије прораде“ или ће САД „саме повратити свој новац“. А државни секретар Дин Раск, који је стигао у Београд на преговоре с маршалом, натукнуо је да би САД могле да растуре Југославију ако њихови захтеви не буду задовољени.  

Било како било, САД су својим трудом постигле успех у освајању свемира и 1969. године „Аполо-11“ је одвео човека на Месец и вратио га назад. Након тога је 2,5 милијарди долара, које је Југославија добила за свемирски програм, претворено у зајам. Према новом курсу то је већ била знатно већа сума. Присталице теорије завере спомињу 30 или чак 40 милијарди долара. Тито није успео да врати овај новац, а Американци, озлојађени на Југославију, наводно су испунили своје претње и почели да припремају распад земље. Тако бисмо укратко могли да препричамо теорију завере у вези са југословенским свемирским програмом. Свако нека сам одлучи да ли ће у њу поверовати или не. У сваком случају, овај мит се добро уклапа у став о Балкану, према којем је упркос логици тамо све могуће. А како се каже: где има дима, има и ватре.