Јелена Зелинска наставља да дели са читаоцима портала „Балканист“ утиске које стиче у српским летовалиштима и бањама.
Брчкање у топлој лековитој води
Покушала сам да ставим руку под врелу воду из славине и одмах сам је повукла. Можете се заршити опекотинама: температура воде је од 36 до 77 степени. Не знам за Европу, али Јошаничка Бања је најтоплија у Србији. Топла вода извире из земље и пролази кроз цеви до купатила.
— Природно, све је природно, — објашњавају нам локални стручњаци, — то је једино место где се вода природним путем слива у базен.
Јошаничка Бања има пет извора минералних вода. Главни извор даје 7 литара воде у секунди, а остали до 30.
Овде се лечи запаљењски дегенеративни и екстраартикуларни реуматизам, неке врсте стерилитета код жена, кожна обољења и сва секундарна обољења настала после повреда и после оперативних стања.
Занимљиво је то да посебан непријатан мирис ова вода нема. Наравно да се осећа мирис сумпора, али бања је у боровој шуми и мирис моментално нестаје, практично се и не осећа.
Историја ове бање као и обично почиње са старим Римљанима, али све су то археолошке претпоставке. А Турци су оставили доказе – старо купатило у источном стилу изграђено у 18. веку.
Бања је културно-историјски споменик. Степенице воде у укопани базен. Можемо лако замислити источне лепотице, неку царицу из Шехерезадиних прича која се брчка у топлој води…
Минералне воде су 1834. године на захтев кнеза Милоша проверили стручњаци Медицинског универзитета у Бечу. Оцена му се очигледно допала јер су се отад овде лечили сви Обреновићи.
Јошаничка Бања је лечилиште од 1935. године. Онда је овде изграђено купатило са десет када и једним мањим базеном, као и медицински кабинети. У отвореном базену између старог и новог купатила се може дуже пливати: воду у њему хладе. Док се у природној води у затвореним кадама можете налазити краће време, онолико колико лекари саветују.
Споља Јошаничка Бања и не изгледа као лечилиште: базен, фонтане за масажу, лежаљке са сунцобранима, људи се сунчају, купају, деца се играју и прскају… Неколико мањих зграда, цвеће, тишина и жубор воде. Ова се оаза налази на надморској висини од 550 метара.
Водим опуштен начин живота. Као да се лечиш, а чини ти се да се једноставно одмараш: не морате рано да устајете и јурите на медицинске третмане. Полако се спуштам дрвеним степеницама до терасе, где се јутарњи зраци већ пробијају кроз виноград и испијам своју прву шољицу кафе. Још увек је мало људи, ја рано раним. Прелиставам вести, повремено посматрам оближњи поток. Шта може бити пријатније од доручка на свежем ваздуху? Власник хотела „Стари путник“ Срђан Новиковић ми се придружио за столом и полако разговарамо о плановима за данас: јагњетина се већ припрема за ручак, градски базен још није отворен, а ми ћемо обићи оближња места, погледати језера и кућу локалне хероине…
Спремам се: пењоар, резервни купаћи костим, брдо пешкира, књига, телефон, нотес – увек као да идем на далек пут. А од „Старог путника“ до купатила имам само 5 минута.
Бање су 2016. обновили и пут ме води преко лепе калдрме кеја. Као и у свим српским одмаралиштима увек ме пријатно изненади та невероватна брига о људима и, рекло би се, њиховим малих потребама. Путем су наређане клупице, крај руке увек имате корпице за чување ствари, у високим купатилима су удобне степенице, свуда је чисто и цветају руже.
Крај лепо уређеног грмља долазим до комплекса бања који је ваћ обасјан сунцем.
Прво морам да прођем третмане, а затим ћу мирно одмарати крај базена и правити се да сам заузета.
Смештају ме у највећој од осам када за масажу, у којој може лећи четворо људи. Медицинска сестра је пуни термалном водом директно из извора. То је вода температуре од 77 степени и ми мало чекамо да се охлади. Седим на крају, како у детињству кад је мама пунила каду водом и питала ме да ли је врућа. Пажљиво гурам ногу у воду. Напокон могу да уђем. Пола сата, колико је рекао лекар, окрећем се са једне стране на другу, мењам положај, намештам под струје које ме масирају леђа, рамена, и, извините, она део испод леђа.
Затим прелазим у кабинет физиотерапије. Овде ми ласером лече укљештени живац. Кабинет као да је на неком свемирском броду: компликовани апарати, жице, електротерапија, ласерска терапија, магнетска, ултразвук, лимфодренажа. Физитерапеут се зове Немања. Узима мали апарат који личи на микрофон и пролази њиме тачно по линији на стопалу која ме највише боли…
После егзекуције идем у отворени базен. Вода у њему је директно из извора: осећаш се као јаје које су ставили да се кува.
Врело!
Подиже се пара, у леђа удара струја која вас масира.
— Овде су и настале бајке о живој и мртвој води, — размишљам ја, — колико сам само прича слушала о витезовима који су после битке долазили до извора да се одморе, а до јутра би им та вода већ зацелила ране…
Излазим из затвореног базена на сунце, и улазим у трећу воду.
Ручаћу поново на тераси. Нисам на дијети, али пазим на фигуру: бирам само једно јело, одустајем од гарнира, хлеба и, наравно, десерта. Добро, нећу да вас лажем. Једном сам пробала палачинке са медом и орасима.
Иначе, једино што у Србији не знају то је да пеку палачинке, односно руске блине. Палачинке су српска верзија. Али један палачинак је дебео као наших пет. Овде, у „Старом путнику“ сам први пут видела да неко на Балкану пече танке палачинке као у Русији. О меду нећу говорити, он је у Србији свуда различит, али укусан и квалитетан.
Сада поново идем да се купам у живој води. Корачам кејом крај клупица, а старице које одмарају ме знатижељно гледају. Осећам се као девојка која иде на састанак. Можда ме је вода већ подмладила?
Увече ћу поново корачати својих десет хиљада корака, од вечере ћу одустати и сешћу за рачунар да пишем о мирису борове шуме и пари која се диже од вреле воде пуне сулфата, и о жубору воде који се не зауставља ни на трен, о вечерњој свежини и лаганом пријатељском разговору на најлепшој тераси у Србији…
Шта се може видети у Јошаничкој Бањи
Ко каже да вечерњи град може бити досадан? Ми који смо преживели карантин, кућни притвор и самоизолацију сигурно се нећемо досађивати у чаробној природи Копаоника. Сетите се како смо маштали о шољици кафе за столом на малом старом тргу, о морским таласима, о ветру у леђима и капљицама кише на лицу.
Сада корачам, а поветарац доноси шумске мирисе. Над термалним изворима се диже пара, њишу се руже на високом жбуну и однекуд се доноси мирис роштиља…
У самом граду и око њега има пуно знаменитости. Почнимо од тога да је он у самом срцу средњевековне Србије, у Рашкој, одакле потиче српска краљевина. Овде су остале рушевине старих градова, стари манастири. И празници овде нису као свуда: на пример, у Данима Јелене Анжујске овде се организују витешки турнири, као да нисмо у српском селу где на улицама суше гљиве, већ негде у Француској.
Ово место има и своје музичаре, локалне ентузијасте који у националним ношњама играју коло…
Постоји и јуначка прича која подсећа на судбину наше ратнице Надежде Дурове, девојке која је обукла официрску униформу и ратовала против Наполеона.
Овде у месту невероватно лепог песничког назива Долина јоргована родила се и одрасла девојка која је буквално постал српска Јованка Орлеанка. Обична девојка са села која је чувала овце вођена патриотизмом представила се као мушкарац и учествовала у балканским ратовима а затим у Првом светском рату. То је Милунка Савић, жена са највише одликовања у историји ратовања, која је мушком храброшћу ратовала у чувеном српском „Гвозденом пуку“. Када гледаш фотографије ове младе лепе жене са медаљама на грудима не престајеш да јој се дивиш. Споменик Милунки Савић је у самом центру града, а недалеко је и њена кућа која је сада музеј.
Али када смо већ дошли у овај град да би се лечили, од свих локалних празника ја бих изабрала Дан боровнице. Ја бих радо учествовала у овом празнику и не бих се бојала да замажем руке густим соком боровнице, скупљала бих је у скуту, тегли и корпици. Скувала бих слатко…
Једна бициклистичка стаза заобилази град и води у шуму. Шетња овом стазом вас смирује и пуни ваша уморна плућа свежином и чистоћом.
И не треба далеко ићи. Шетала сам се градском улицом (једином, која пролази крај реке) и гледала цвеће, села сам на клупицу под дудом, а зрели црни плодови су ми падали праву у дланове.
Још једном сам обишла све изворе, као да радим у инспекцији. Пара се дизала над врелом водом, као дим из оџака. Хтела сам да дођем и до националног парка Копаоник: он је ту, удаљен само 24 км, али оставила сам то за неку специјалну прилику. Зато могу да одем до језера…
Мој боравак се ближио крају, ишла сам кејом, размишљала о даљим путовањима и одједном осетила нешто необично. Шта се то дешава са мојим организмом? Схватила сам: поново корачам лагано, као девојка. То су лековите процедуре, десет хиљада корака дневно, пливање и…
Истог момента сам схватила да више не морам да увлачим стомак, да се рамена лако крећу и да ме ништа не боли, ништа ми не смета и да не могу више ни да покажем где ме боли. Једино што ми сада фали су кожне југословенске чизмице на ниској али танкој штикли исте боје као појас на уском струку…
Купићу их чим стигнем у Београд.
