У трећем делу циклуса посвећеном српским ликовима у руској књижевности, млада филолошкиња Данка Радовановић и слависта Вјачеслав Чарски тражили су јунаке у делима писаца „златног века“ — друге половине 19. века. — али су углавном проналазили „словенско питање“.

Тему националноослободилачке борбе православних Јужних Словена против османског ропства покренуо је Иван Тургењев у свом роману „У предвечерје“ (1860) тако што је као главног лика представио једног Балканца. Дмитриј Инсаров — „овај Србин или Бугарин“, како га је на почетку описао један од ликова романа — испада ипак Бугарин. Јунак је веома симпатичан и необичан за Тургењева — у поређењу са свим његовим претходним „млитавим“ интелектуалцима, „сувишним људима“ попут Рудина или Лаврецког. Колико само вреди његова мисао да „Рус треба да зна све словенске дијалекте“, што би могао бити неформални слоган руских слависта.

Инсаров је човек јаке воље, сав његов живот је посвећен једном циљу — ослобађању отаџбине од Турака, а његова унутрашња снага наглашена је и физичком снагом, када је, упркос мршавој телесној грађи и туберкулози, бацио огромног пијаног Немца у језерце парка Царицино, чиме је заслужио љубав Јелене Стахове, такође у принципу нове јунакиње Тургењева. Девојка високих идеала из богате племићке породице потајно се удаје за Инсарова и претвара се у енергичну декабристкињу која оставља породицу, свој московски живот и целу Русију да би живела крај мужа на Балкану.

Заједно одлазе у Венецију, одакле стари морски вук Рендић треба да их поведе преко мора, Далмације и Србије у Бугарску. Међутим, Инсаров изненада умире од туберкулозе. Рендић је „Далматинац, морнар широких рамена… Окорели, груб човек и одан словенском питању. Презирао је Турке и мрзео Аустријанце“.

Занимљиво је да заиста постоји презиме Рендић, али се данас тако презивају изгледа Хрвати. Постојао је познати хрватски вајар Иван Рендић (1849-1932). А данас из Google-а сазнајемо да ово презиме носи, на пример, власник ресторана из Загреба по имену Марин, како и један фудбалер из Ријеке који се зове Дино.

Храбри Далматинац преко Јадранског мора превози тело мртвог пријатеља и његову верну руску жену у Задар, који су Италијани и Аустријанци тада звали Зара. Јелена је писала рођацима: „Нема друге отаџбине осим отаџбине Д. Тамо се спрема устанак, они иду у рат; ја ћу бити милосрдна сестра, помагати болесним и рањеним борцима. Не знам шта ће бити са мном, али и после смрти Д. чуваћу сећање на њега и остати верна ономе чему је он посветио свој живот. Научила сам бугарски и српски. Тражила сам срећу, а наћи ћу можда смрт. Што бих се враћала у Русију? Шта бих тамо?»

Њена даља судбина по доласку у Задар остаје непозната. „У Зари се причало о дами из иностранства која је донела ковчег и закопала га крај обале. Ова дама је наводно виђена касније у Херцеговини са војском, чак су и описали њену одећу, црну од главе до пете“. На крају романа аутор поставља питање: да ли ће у Русији у великом броју бити таквих бестрашних витезова спремних за подвиге ради племените идеје, попут Инсарова и његове супруге? Важно је да је Тургењев пронашао таквог јунака међу балканским Словенима.

Велики трио руских генија светских размера – Фјодор Достојевски, Лав Толстој и Антон Чехов – такође је спомињао Србију у својим делима, али не баш директно као Тургењев, користећи српске ликове.
Ако говоримо о делу Толстоја, онда нам, наравно, одмах пада на памет један од главних ликова „Ане Карењине“ (1878) Алексеј Вронски, који 1876. године одлази у Србију да ратује речима: „Драго ми је што имам за шта да дам свој живот, који није да ми је непотребан, већ мрзак“.

„Словенском питању“ је у осмом делу романа посвећено много пажње, јер било је изузетно важно тих година. Упркос личном скептицизму према рату на Балкану, његовим агитаторима и добровољцима, Толстој прилично саосећајно описује одлазак на Балкан Вронског. И не само зато што је прототип Вронског био Николај Раевски, познаник писца који је погинуо у Србији и сахрањен у Горњем Адровцу. Како је писао новинар листа „Новое время“ Алексеј Ксјуњин, који је посетио Јасну Пољану непосредно после Толстојеве смрти, удовица писца Софија Андрејевна је о односу свог супруга према тим догађајима рекла следеће: „Ви вероватно не знате, али Лав Николајевич је желео да иде у армију и да се бори у Турском рату. ‘Цела Русија је тамо, морам да идем’, говорио је. Колико је само напора било уложено да га наговорим да не иде, да му објасним да својим пером може бити кориснији за Русију…“ (А. Ксјуњин. Толстојев одлазак. Санкт Петербург, 1911, стр. 36).

„Словенско питање“ је такође једна од главних идеолошких тема „прве сезоне“ часописа „Пишчев дневник“ (1876–1877). Достојевски је за тај часопис написао много занимљивих ствари о Србима у виду новинских чланака. Можда ћемо касније овом делу посветити посебан чланак ван овог циклуса.

Српска тема се назире и у Чеховљевим делима. На пример, у ироничном и хумористичном стилу писца, када јунак приче „Лав и сунце“ (1887), чиновник из провинције по презимену Куцин, који је највише на свету волео ордење и међународну сарадњу, „болно“ и „страсно“ машта о српском ордену Таковског крста.

Несумњиво, треба споменути и симпатичну причу Николаја Лескова „Уништавање стеница” или „Стеницомор” („Клоподавие”) (1887), посвећену оригиналном српском начину борбе са стеницама коју је усвојио јерођакон Видубецког манастира Созонт. „Српска земља, као и цело Подунавље, обилује стеницама. Али житељи тих нама једноверних крајева знају све тајне ових сладокусаца. Стеница је блудан и женољубив инсекат, и најусрдније се припија уз тело жена под чијом кожом има мало више масноћа, и те масноће привлаче стенице својом слашћу и аромом. Знајући то, Срби после исцрпљујуће борбе са стеницама доведу у своју постељу неку пуначку женицу, и стеница све своје рилице забија у њено тело, а затим, насладивши се женском телесином, осећа одвратност према мушком телу и оставља на миру оце и братију чак и када спавају сами”. „Знајући да су Срби побожан народ, коме су туђе лутеранске лажи и јелинска прелест, о. Созонт одлучи да рескира и примени српско средство ради сопственог спасења, које би према својој вери и задобио да брзоплети отац еклисијар не поплаши женицу, одабрану међу предусретљивим верницама, и то управо у јеку уништавања стеница”. Даље сазнајемо да не само несрећни Созонт, већ и неки други становници Руске империје користе „српски начин“ борбе против паразита.

Постоји још једно занимљиво дело на српску тему, које заузима посебно место у руској књижевности 19. века. То је приповетка Алексеја Толстоја објављена 1884. године, али написана много раније, 1839. године, и на француском језику, „Породица вампира“ („La famille du vourdalak”). У њој се појављују српски ликови иако им имена нису уопште српска. То су стари Горча и његова породица у чијој је сеоској кући нашао преноћиште млади француски маркиз Д‘Ифре. Горча заједно са другим сељацима одлази у планине да ухвати турског разбојника Алибека. Синовима је рекао да, ако се не врати у року од десет дана, треба да га прободу глоговим коцем јер ће то значити да се преметнуо у вампира.

Горча се вратио, али се чудно понаша. Не жели да се прекрсти нити да прочита молитву. Затим ноћу долази у облику мртваца и убија свог малог унука. Француз, приморан да настави пословни пут у Молдавију, тешка срца одлази и одваја се од Горчине ћерке Зденке, праве словенске лепотице, скромне и смерне девојке стидљивог погледа.

Након годину и по дана маркиз се враћа у Париз истим путем и одлучује да сврати у то село. Најпре долази у манастир, где од монаха сазнаје за проклетство које је повампирени Горча пренео пре свега својој породици, а затим и целом селу. Не обазирући се на упозорења монаха, Француз ипак одлучује да одседне у некадашњој Горчиној кући, јер је пожелео да види Зденку. Био је то за маркиза Д‘Ифреа најужаснији и најјезивији догађај у животу. Он се живо присећа како повампирена Зденка покушава да га заведе док га кроз прозор посматрају вукодлаци и вампири међу којима препознаје Горчину породицу. Лукавством успева да се одвоји од Зденке и да узјаше коња. Захваљујући препредености и храбрости, брзини свога коња и срећној судбини, маркиз успева да побегне од гомиле вампира која га је вијала све до јутра.

И поред тога што су главна тема вампири, Алексеј Толстој није пропустио прилику да речима свога главног јунака искаже и мишљење о Србима као народу: „Срби су сиромашан и непросвећен, али храбар и поштен народ, који чак ни под турским ропством није заборавио своје достојанство и некадашњу независност“.

Треба рећи да је по овој приповеци снимљено чак 6 филмова, и не само у СССР и Русији (задњи пут 2017. године), већ и у САД, Италији и Шпанији шездесетих и седамдесетих година.

У наставку нашег циклуса говорићемо о Србима и Србији у руској књиженовсти 20. века.

Аутори циклуса:

др Вјачеслав Чарски, слависта, заменик главног уредника пројекта Russia Beyond

Данка Радовановић, магистрант русиста Филолошког факултета Универзитета у Београду