Три лица Мостара: како Хрвати, Бошњаци и Срби деле место под сунцем усред Херцеговине
Ујутро је кренула ситна киша. Капљице су покриле јесење уморно лишће дрвећа, асфалт и ветробранско стакло нашег аутомобила, којим смо се упутили у Херцеговину.
„Ништа, у Мостару обећавају сунце“, храбрио ме је муж.
Пут је вијугао између стена и планинских река, повео нас кроз златну шуму, а затим нас извео на камени плато крај Неретве. На кућама околних села су окачене хрватске заставе, иза ограда расту палме и олеандер, крај путева продају смокве и мандарине.
— Види, види! Путујемо кроз Херцеговину, а завршили смо у Хрватској, чудим се ја.
Овај део БиХ Бошњаци деле са Хрватима и џамије и католичке цркве стоје раме уз раме. А Мостар, највећи град Херцеговине је пример суживота три народа након распада Југославије.
„Parkiranje zabranjeno i na nogostupu“, пише на табли. „Ногоступ“ је на хрватском тротоар. Хрватска упорно популарише „своје“ речи које и самим Хрватима звуче смешно. У задње време у центру пажње су ћевапи, односно „мљевеници“. Али то посебно не утиче на свакодневни живот.
„Разумела сам, не брини“, каже ми продавачица у мостарској пекари када тражим рол виршлу, која се овде зове „лисната хреновка“.
Старим мостом шетају туристи. Разгледају, праве селфи ризикујући да испусте телефоне у узбуркану Неретву. Стари мост је главна атракција Мостара. Овим наизглед бестежинским инжењерским решењем обале Неретве спојио је архитекта Мимар Хајрудин 1557. године. Према предању, провео је три дана испод моста да би се грађани убедили да је конструкција безбедна.
Седимо у ресторану са погледом на Стари мост, пијемо чисту као суза домаћу лозовачу. У овом делу Херцеговине земља је црвена, као у хрватској Истри. У виноградима овде сазрева позната сорта „жилавка“. Од ње се прави вино, а од једноставнијих сорти лозовача. Провидна течност у чаши одаје јесењу топлину и нежно продире директно у срце како би ублажила бол при погледу на мостарски камени бисер.
„Како је било могуће гранатирати такву лепоту“, питам се ја.
1993. хрватска војна формација ХВО гранатирала је Стари мост који су контролисали Бошњаци више од шездесет пута, док га нису потпуно уништили. Камење је уз јаук падало у Неретву, османско наслеђе је варварски уништено.
Хрватска је касније, истина, учествовала у подизању моста. 1997. по завршетку рата из Неретве су подигнути камени блокови, а недостајући су замењени идентичним из каменолома 16. века. Од пролећа 2004. године мост поново стоји и сада је, као и раније, под заштитом Унеска.
„Гранатирали су све мостове у Мостару. Гађали су их са брда Хум. Бошњаци су у тим окршајима много страдали. Ја сам тада, иначе, побегао у Београд. Као некоме ко је рођен у мешовитој, бошњачко-хрватској породици, било ми је болно да гледам шта се дешава и нисам могао да заузмем било коју страну. Нама су наметнули овај рат и раздор. Сада имамо мир, много мешовитих бракова. Живот се одвија уобичајено… Поздрави ми Владимира Путина “, каже старији човек са елегантним шеширом на глави.
У Мостару сунце јарко сија. Земља је посута кестенима, из локала се шири мирис кафе и кифлица. Јутро овде почиње прилично касно: не у зору, већ са појавом сунца иза брда која окружују град. Брадати мушкарци полако испијају босанску кафу у џезви од бакра у локалу крај саме џамије. Муслиманке са марамама на глави и старије даме живахно расправљају о цени хризантема у оближњој цвећари.
Ове домаћице се и данас сећају времена када су у робној кући „Развитак“ на улици Маршала Тита пазариле потрепштине за домаћинство, парфеме, тканине, кућне апарате, а њихови мужеви делове за аутомобиле. Кажу да је особље било изузетно љубазно, и радиле су само продавачице са идеалним фризурама. Раније је тамо живот био у пуном јеку, а сада ветрови дувају на рушевинама некадашњег луксуза.
— Од ‘Развитка’ су остале само успомене, — тужно се осмехује пролазница.
Зграда је прошивена мецима, у зидовима зјапе огромне рупе од граната, плафони су црни од чађи, а богата декорација фасаде – пано са барељефима који подсећају на мотиве са старих надгробних споменика – постала је злокобна плоча на гроб некада мирне Југославије.
На крову се вијори застава са љиљанима, симболом Армије БиХ, што значи да су Бошњаци у том рату одбранили зграду. „По цену живота“, пише на спомен плочи.
У потрази за мењачницом прелазимо прометни булевар и видимо још једно ратно наслеђе: вишеспратница која је некада припадала Љубљанској банци и звала се Стаклена банка. У ратно време банка се претворила у снајперску кулу: Хрвати који живе у овом дeлу Мостара заузели су вишеспратницу и из ње пуцали на град. Актуелне власти намеравају да реконструишу зграду где ће отворити канцеларије државних институција.
„Овај булевар је био линија фронта. Овде су се одвијале жестоке борбе, током којих је погинуло 26 шпанских мировњака. У њихову част трг се зове Шпанија, а шпанске власти су помогле у његовом улепшавању у знак сећања на жртве“, прича локални Србин, који гура дечја колица око фонтане.
На тргу се налази лепа, јарко жута зграда гимназије. Неомавритански стил, лаванде, савршено покошени травњак… Била бих срећна да могу да будем ученица у овој школи у неком другом животу.
„Обновљено је пре неколико година. Пре тога су биле рушевине“, потврђује деда на аутобуској станици.
У овом делу Мостара свуда видите хрватске заставе, а зидови су прекривени графитима навијача сплитског спортског клуба. „Фалила су нам три дана да завршимо с Бошњацима. Али шта сад о томе причати… Живот иде даље. Кад нам ништа не ради на католичке празнике, идемо у њихове ресторане. Истина, тамо не служе алкохол. А зар се могу јести ћевапи без пива, реци, молим те? На своје празнике они долазе у наше кафане. Да сам знао да ћеш доћи показао бих ти Мостар у пуном сјају. Заиста желим да свима испричате да су људи овде добри и гостољубиви“, каже средовечни мушкарац који нас љубазно испраћа до једине пицерије на хрватској страни која ради викендом.
Овде пуштају савремену хрватску музику и служе моју омиљену траварицу, зеленкасту ракију чији укус и мирис буде успомене на медитеранско лето. Производи се и у околини Мостара, дестилацијом грожђа са седамнаест врста трава.
Лако је пратити време у овом граду: или чујете певање са минарета високог 35-метара са Карађозбегове џамије или звона главне фрањевачке цркве Петра и Павла која има највиши звоник у Босни и Херцеговини – 107 метара.
Католици и муслимани као да су се такмичили у висини својих објеката, али ми знамо ко је овде „небески народ“: Срби су на брду подигли своју православну цркву Свете Тројице и са које год стране да погледате она је највиша.
Да бисте дошли до српског насеља треба се попети на брдо до саме цркве. Можда у томе постоји нека симболика.
На згради српског конзулата вијори се тробојка, поред је поменута црква Свете Тројице, школа и мала стара црква. Приче о овим објектима су трагичне.
Саборна црква подигнута је у Мостару 70-их година 19. века. Главна средства за то су издвојили султан Абдул Азиз и Руско царство. Цркву су подизале архитекте Спасоје Вулић и Андреј Дамјанов. Направили су највећу и најлепшу православну цркву на Балкану… А 1992. године, током рата, она је сравњена са земљом. Сада је поново подигнута и у њој се осликавају фреске. Иза ње је црква Рођења пресвете Богородице, или „стара црква“, иако и она поново изграђена.
Свештеник Душко Којић показује на обронке брда и каже: „Срби су свуда живели. У Мостару их је било више од 30 хиљада”.Ко је гранатирао цркве, Бошњаци или Хрвати?
— Били су то лоши људи, — са осмехом свештеник одговара на провокативно питање.
С поносом прича да у њиховој школи сваки грађанин може бесплатно да учи енглески, а од Нове године и руски језик. Такође бесплатно за све Мостарце. „И ја ћу коначно научити руски. Чувени песник Алекса Шантић је учио да пише и чита у нашој школи, а сам Јован Дучић је био његов учитељ“, каже свештеник.
Српски песник из Мостара Алекса Шантић у својим песмама опевао је лепоту родног краја, неузвраћену љубав (без тога нема романтичне душе), завичај и народ, који се толико напатио.
Нека зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ’.
Нека небо магла прати,
Сунашце ће засијати,
Ружичаста моћ.
Природа ће опет тајна
Распучити њедра сјајна,
Дариват’ нам мед.
Забрујаће поточићи,
Замирисат’ бај-цвјетићи
Свуда упоред.
Па нек зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ’.
И патника, сиротана,
Кога гоне са свих страна,
Неће сатрт’ ноћ.
Не малакши болом, јадом,
Већ се уздај чврстом надом
У божју помоћ!
А ево споменика Шантићевој вољеној Емини, која му никада није узвратила љубав. Скромна муслиманка није ни погледала славног песника у очи. Она се Шантића сећала само по лепо очишћеним ципелама и испегланим фалтама на панталонама.
У част песника је названа једна улица на хрватској страни. Све куће на тој улици су исцртане графитима. Мостар је сваке године домаћин фестивала уличне уметности, а уметници из целог света сликају дивне графите на кућама и зградама.
Било би лепо када би све петоспратне зграде у Русији биле овако украшене.
Калдрма уских улица старог Мостара, поред Старог моста, својим шарама подсећа на ћилим, али је коцка врло клизава.
Гледам са чуђењем туристкињу која покушава да хода по калдрми на штиклама. За шетњу Мостаром потребне су вам патике.
На улици Кујунџилук продавнице су пуне сувенира: запањујући луксузни сетови за кафу од бакра, сребра и месинга.
— Вероватно имате такву лепоту у свакој кући? — питам са завишћу старију муслиманку која продаје сувенире.
Она се смеје.
— Ма шта кажете! Код куће кувамо кафу у најобичнијој џезви. Само за госте имамо посебне филџане. Исто као и ви!
Једна од улица нагло скреће, а тамо нас чека право изненађење! Крива ћуприја је тачна копија Старог моста, само што је саграђена на реци Родобољи која се улива у Неретву и то 8 година раније. И прича овог моста је слична: Крива ћуприја је такође страдала током рата, али докрајчила ју је поплава 2000. године. Касније је мост обновљен, и сада се туристи радо сликају овде.
У близини се налази пријатан ресторан у којем се служи мостарско точено пиво. Конобар тужно каже да се већ затварају, иако је дан у пуном јеку.
— Куварица се разболела, газдарица се разболела, нема ко да кува, — каже он.
Не питам од чега су болесне, и тако је јасно. У Мостару нико не носи маске, у кафићима и ресторанима дезинфекциона средства скупљају прашину по ћошковима. Неустрашиви људи!
Мостар није баш велик али можете га бескрајно истраживати.
Иначе, овде на пола сата вожње од града налази се и једна од главних католичких светиња у овом делу Европе, која је донела велику популарност овом месту. Ходочасници из целог света хрле у Међугорје. Овде се 80-их година некој локалној деци јавила Богородица. Та су деца одрасла али је и данас виде и слушају њене поруке. Деведесетих година њене су речи упозоравале на надолазећи рат.
Иза католичке цркве налази се стеновита планина, у њеном подножју статуе Госпе затрпане цвећем и клупе на којима се ходочасници моле. Успон је јако тежак. Али ја гледам како се пење баба са нордијским штаповима и одлучујем да и сама освојим врх.
Петнаест минута касније постаје превруће. Држећи се за гране ретких стабала умало семи нисам ископала око шибљем.
Силази задихани човек.
– Колико има до врха? – питам га на енглеском.
– Осам-десет минута. Али наша Пречиста Дева нам даје снагу! – каже он и узима камен за успомену.
На местима јављања Богородице постављено је камење од тамног мермера са уклесаним молитвама. Крај једног од њих стоји група украјинских ходочасника, неки су боси. Католички свештеник држи проповед.
У тишини се пењем даље, изговарајући у себи православну молитву Богородици. Уз њену помоћ стижем на врх брда.
На самом врху сија бела статуа. Поред ње је дрвени крст и знак „Silence“. Ходочасници седе на камењу, читају библију, моле се.
Молим се и ја да Богородица поручи људима на овима прелепим местима да и даље живе у слози, и да завлада мир у душама које носе ратне ране.
Моје тихе речи односи топао ветар који у ово доба године дува на Мостар. Верујем да је то ветар добрих промена.
Фотографије: Дмитриј Лане.