У Империјалном ратном музеју у Лондону изложен је бродски топ калибра 102 мм разарача Ленс из кога је, како пише, 4. августа 1914. испаљен први хитац у Првом светском рату. Британска нарцисоидност у историјским питањима је добро позната, али заправо први хитац није испаљен у Северном мору, већ на Дунаву. И не са разарача Ленс, већ са аустријског монитора Бодрог, кога данас можемо видети у Београду.
Монитори, као класа бродова, добили су име по другом оклопном броду на свету, изграђеном за америчку војску током рата између Севера и Југа. Први оклопни брод на свету био је његов непријатељ – фрегата Меримак који је преименован у Вирџинију. Њихова нерешена битка код Хемптон Роудса 8-9 марта 1862. означила је нову еру у историји поморских битака. Притом је Меримак био само дрвена фрегата са гвозденим оклопом и мало је личио на класичан оклопни брод. Монитор је, истина, личио још мање: изнад нивоа воде уздизала се само артиљеријска купола.
Бродове овакве конструкције је било опасно пуштати у море. Међутим, испоставило се да су прилично тражени на рекама.
Уочи Првог светског рата, управо су монитори били највећа војна снага на европским рекама и пловили су под аустроугарском заставом.
Под командом капетана трећег ранга Олафа Вулфа било је укупно 6 монитора, 6 оклопних чамаца и велики број помоћних бродова.
Монитор Бодрог, изграђен 1903. у Будимпешти у бродоградилишту Данубиус-Шонисхен-Хартман, био је главни брод ове групације. Име је добио у част реке која протиче кроз територије савремене Мађарске и Словачке. Нешто касније поринут је и Темеш по коме је цела класа бродова добила име.
Депласман Бодрога био је 442 тоне, дужина 57,7 метара, снага 1400 кс, а максимална брзина му је била 13 чворова. Био је наоружан са два топа калибра 120 мм и два топа калибра 37 мм, као и митраљезом калибра 7,62 мм. Посада је бројала од 78 до 86 људи.
Срби, с друге стране, уопште нису имали ратне бродове на Дунаву — због ограничења наметнутих споразумима који су претходно склопљени између Беча и Београда. А београдски гарнизон имао је само неколико топова, тако да су Аустријанци могли потпуно некажњено да гађају српску престоницу.
Хабзбуршка монархија је званично објавила рат Србији 28. јула. И мада је аустријска дипломатска мисија већ напустила Београд, српска влада се надала да ће доћи до споразума или бар да ће имати довољно времена да добије помоћ савезника.
Аустријски генералштаб je тврдио да је офанзива против Србије могућа најраније 12. августа. Међутим, бечке политичаре је пожуривао Берлин, који је желео да рат у целој Европи постане неизбежан.
Тако су у ноћи 29. јула бродови Дунавске флотиле испловили из Земуна, ушли у Саву и почели гранатирање Београда. Тада је Бодрог испалио историјске хице који су Европу коштали више од 20 милиона живота и прецртали светску карту.
У наредним недељама гранатирање српске престонице — артиљеријом флотиле и топовима са копна — попримило је систематски карактер.
Руски новинар Николај Брешко-Брешковски, који је се тада налазио у Београду, написао је у септембру 1914:
„Бомбардовање незаштићеног и неутврђеног Београда изузетно је карактеристична појава за Аустријанце уопште и аустријску војску посебно. У томе се огледа и њихов кукавичлук и њихова потпуна неспособност за вођење рата… Живописни Београд по стрмим обалама Дунава и Саве је опустео, о д уобичајених 150 хиљада становника сада тешко да има 10 хиљада. Кукавице у борби прса у прса и храбри из даљине Аустријанци настављају да уништавају град“.
Али Београд није био тако беспомоћан. Већ средином августа, одред од 16 морнара минера Црноморске флоте под командом поручника Василија Григоренка стигао је у српску престоницу преко територије још неутралне Бугарске и Румуније. Месец дана касније стигла је друга група од 28 људи под командом поручника Јурија Волковицког.
Мине које су Руси поставили смањиле су ризик да се непријатељ искрца на обалу и у великој мери ограничиле активност Дунавске флотиле. На Калемегдану су постављени топови послати из Русије: два топа калибра 152 мм и два калибра 75 мм. Ова помоћ је одиграла улогу у понижавајућем неуспеху аустријске офанзиве на Србију 1914.
У међувремену Бугарска се придружила аустро-немачко-турском савезу и ситуација се променила. Бодрог је 7-8. октобра 1915. заједно са осталим бродовима флотиле помогао да 8. аустроугарски корпус пређе реку и заузме Београд. До краја године Србија је била окупирана.
Бодрог је премештен у бугарску луку Русе, где су га 27. августа 1916. напала три торпедна чамца из Румуније, који су ушли у рат на страни Антанте.
Испаљена торпеда су разнела шлеп који је растоваривао угаљ крај Бодрога, али посада монитора је одговорила артиљеријском ватром и потопила један чамац. А аустро-немачко-бугарске трупе су за само три месеца поразиле Румунију.
Затим је дошло до револуције и грађанског рата у Русији, који је између осталог довео до окупације Украјине и Крима од стране немачких трупа. Током ових догађаја отпор су пружали различити црвени одреди, а у борби против њих кориштен је Бодрог.
Познато је, на пример, да је монитор учествовао у заузимању Одесе и стајао месец дана у градској луци са топовским цевима упереним у град.
А затим се точак историје окренуо у супротном смеру. Бродови Дунавске флотиле су морали да се врате у Аустроугарску монархију, у луку данашњег Новог Сада.
Према једном од последњих указа последњег цара Аустроугарске Карла Првог, бродови флотиле су предати независној Мађарској, а морнари су сами могли да одлуче где ће наставити да служе, макар у Мађарској, макар у Краљевини СХС.
Међу члановима посаде су почели да избијају сукоби на етничкој основи, па се тако Бодрог насукао на пешчани спруд низводно од Београда. Са српске обале је тада отворена артиљеријска ватра, па је команда флотиле наредила да се монитор потопи да не би никоме припао.
Године 1919, Срби су подигли Бодрог, а од Мађара добили још три монитора (укључујући Темеш) и неколико мањих бродова као репарацију.
Бодрог је отад пловио под именом Сава.
Следећи ратни окршај брод је имао 1941. године, приликом одбијања напада Немачке и њених савезника на Југославију.
Монитор Сава је постављао мине крај румунске границе, гађао мађарски аеродром Мохач и два пута одбијао напад немачке авијације. У ноћи између 11. и 12. априла, када су обе обале Дунава на подручју Београда биле под контролом непријатеља, посада је покушала да се пробије до Обреновца, али због високог водостаја у реци није могла да прође испод мостова.
Посада је потопила Саву други пут, а брод је 1942. извадила морнарица НДХ. У ноћи између 8. и 9. септембра 1944. због напредовања совјетских трупа и совјетске Дунавске флотиле, монитор је по трећи пут потопљен код Славонског Брода.
Наравно, брод је подигнут и поправљен и трећи пут, и постао је део речне флотиле СФРЈ. Пловио је до 1962. године, а онда је 1963. расходован.
Године 2006. ветеран који је постао власништво приватне компаније проглашен је за историјско наслеђе Србије. Након 10 година у приватном поседу брод је купило Министарство одбране Србије и постепено је обнављан.
Бодрог – Сава је заправо идеалан музејски експонат попут руске „Ауроре“ и подсећа да је Србија дунавска држава.
