Now Reading
„Туђинци на својој земљи“: Како живе Срби у „Прешевској долини“

„Туђинци на својој земљи“: Како живе Срби у „Прешевској долини“

Катарина Лане
+16
View Gallery

Аутопутем који повезује Београд и најјужније крајеве Србије упутили смо се у Прешево. Огромне стене су заковане у бетон и челик, асфалт је идеално раван, тунели још миришу на свежу боју. То је последњи управо отворени део аутопута који пролази кроз Грделичку клисуру. 

На улазу у тунел окачена је огромна српска застава и још две мање. Сам председник Александар Вучић је проверио квалитет пута. Јужне области које се граниче са Косовом за Србе су права главобоља. Овдашњи Албанци на све могуће начине покушавају да протерају Србе који од давнина живе у подножју Црне Горе, на територији коју Албанци зову Прешевска долина. Из насеља разбацаних по падинама те планине штрче минарети. Криво постављени знак „Прешево“ у пољу дивљег мака исписан је на два језика. Крај пута се подижу вишеспратнице на чијим су фасадама окачена платна са немачким и швајцарским телефонским бројевима те албанским именима њихових власника. Станови се активно граде и продају као да се не ради о некој недођији, већ о популарном летовалишту.  

У граду нас дочекује велика гужва. Возила је више него људи. Мештани возе скупе луксузне стране аутомобиле необичних боја. Пред нама пуже златни мерцедес са швајцарским таблицама. Зауставља се на сред пута: срела се два пријатеља, извукла главе кроз прозоре и разговарају, смеју се и тек онда настављају пут. У овом српском граду сви говоре албански. 

Тесним улицама продиремо дубље у град. Са градилишта се подижу облаци прашине: још једна вишеспратница.Називи продавница, пекара, апотека – све је на албанском. Муслиманке са марамама на глави носе тешке кесе и торбе с пијаца. Не воле да се сликају. „Фотографе, фотографе, фејсбук“, долазе до мене познате речи, док глумим знатижељну туристкињу. Старци са кечетом на глави, у пегланим чистим кошуљама седе у чајџиницама и пажљиво посматрају пролазнике. Млади се крећу у чопорима: момци са идеално дотераним црним брадама гледају изазовно, разговарају на албанском. А сви Албанци који овде живе имају српске пасоше. Кад регистарске таблице нису стране, онда су врањанске. 

Викенд је али улице су пуне деце са ранчевима на леђима. Крај велике школе стоји „рогати“ споменик Скендербегу а око њега су набацане кесе са ђубретом. У ствари, смећа овде има на сваком кораку. Док сликам „рогатог“ крај мене се зауставља скуп ауто, прозор се спушта и испружена рука са златним прстеном баца крај мојих ногу згужвану паклу цигара. 

„Реците, молим вас, где је црква Светог Димитрија“, питам ја љубазно на српском старијег човека са кечетом који носи на поправку југословенску грејалицу. Гледа ме, спушта стару грејалицу и маше рукама, показује ми правац без речи. Ништа нисам схватила. Питам другог. Са јаким нагласком, тражећи дуго речи или правећи се да их тражи, објашњава ми како да стигнем до цркве. Пролазимо кроз главни трг. Преко пута градског већа стоји огромна џамија. До православне цркве имамо још око десет минута пута улицама претрпаним грађевинским отпадом, крај лепих металних ограда обраслих ружама. 

Црква Светог Димитрија се не види с улице, сакривена је у шумарку, иза зида завијеног бодљикавом жицом. Парох је отишао на сахрану. Разговарамо са мати Слађаном под огромним орахом пуним зрелих плодова. Богата је природа јужне Србије. У џамији која се види из дворишта цркве запевао је мујезин. Заћутали смо. 

„У почетку је било тешко. А шта да се ради? Навикла сам се, таква је наша судбина“, уздише мати и крсти се. Српска и албанска деца уче у различитим школама, свако има своју, говори она. Због реновирања српске школе, српска деца привремено иду у албанску, тамо где је „рогати“ Скендербег. Али у различитим су сменама. „Ми немамо ниједну српску пекару, хлеб купујемо од Албанаца, одећу, посуђе. Више немамо где. Овде су само њихове продавнице“, каже она. 

У дворишту цркве геодетским инструментима баратају младићи, такође Срби. Милош Митић ми каже да би Срби овде остали кад би имали где да раде. Али посла нема. „Овде нема државних компанија, имамо само приватнике Албанце. Сви Албанци раде у иностранству, а затим долазе и граде ове велике зграде у којима нико не станује. Погледајте, ролетне су спуштене, то је празна кућа. Они воле да показују колико су богати. У јулу кад долазе из свих крајева Европе овде возе ламборгини.“

Његов пријатељ Стефан Стојменовић каже да Срби морају да сарађују са Албанцима да би преживели. „Пазимо на сваку  нашу реч. Не дај Боже да кажемо нешто о политици. Истог момента ће почети свађа. Њих је овде пуно, а нас скоро да нема. Зашто да изазивамо судбину“, каже он. 

Сви Срби који овде живе знају да косовски Албанци желе да одузму Прешевску долину. „А где ћемо? Како је уопште могуће да се одузимају територије? То није твоја лична ствар па да узмеш или оставиш. Сами Албанци нису сигурни да је то добра идеја, јер они одлично знају да Косовом управља организовани криминал. Тамо се тргује дрогом, па им је овде сигурније, живот у Србији је комотнији“, додаје Милош. 

Српска омладина одлази на рад у Западну Европу или Русију. Остали су само старији људи. „Нас је овде мање од пет посто. У цркви нема више од десет људи, на велике празнике дође око сто педесет из околине. Тешко је овде живети, нема младих“, уздише мати Слађана. „Некад су сви Срби живели поред железничке станице, сада су и тамо скоро сви Албанци“, каже она. 

Идемо до станице. Испред продавнице је паркиран блиндирани црни џип специјалних јединица. Крај њега стоји огроман командир. Српске снаге патролирају границом. Преко косовских планина пробијају се избеглице из Авганистана, Сирије, Ирака. „Ових дана смо зауставили групу од тридесеторо људи. Наш посао није само граница, чувамо и ред у граду. Неких посебних судара нема али проверавамо документа сумњивих лица. Срба скоро да није остало. Ову продавницу држи Србин и на станици још неко ради“, каже он. 

Поред железничке станице је Дом омладине. Била је то лепа зграда некад давно. Прозори су сада разбијени а улаз је зарастао у коров. Излази шеф железничке станице Мики Каракан Петковић, закопчава плаву кошуљу. Раније је на релацији Београд – Ниш – Скопље било пуно путника, на перону су биле гужве, живот у граду је цветао. Путника више нема.  

„Било нас је пуно, више од половине становника били су Срби, а сада не можеш ни један посто наћи. Идем да купим бурек, а Албанка неће да ми прода. ‘Говори албански’, каже ми. ‘Живите овде са нама, ред је да научите наш језик!’ Замисли, каже ми, живити овде са нама“, говори тужно Мики и гледа у даљину. „Отишао сам на пецање на Ораовачко језеро, а они тамо подигли споменик својим херојима. И терају ме, кажу, шта ти ту тражиш? Имао сам пријатеља Албанца који је раније говорио, ‘јави се ако те неко дира’. А сад ми каже, ‘немој да ме тражиш и немој да говориш да ме знаш, само бежи!’“ 

Мики каже да Албанци метар по метар одузимају ова места, а Срби немају ни пара ни моралне снаге да живе у оваквим условима. Зато одлазе. „Сви су одустали од нас. А куд ћу ја? Нигде никог немам, сви моји су овде. Истина, волео бих да једном видим Русију…“ 

Мики нам на растанку маше и моли нас да напишемо да сви знају: Прешево је српска земља и заувек ће остати! 

Фото — Дмитриj Лане

Scroll To Top