Прошле недеље у Србији од последица корона вируса преминуо је кантаутор Ђорђе Балашевић, легенда српске и југословенске естраде. Некролог историчара и писца Никите Бондарева говори о томе која је епоха отишла заједно са певачем и песником, чије је стваралаштво тако високо цењено на територији целе бивше Југославије.

О Балашевићу је немогуће писати објективно. Немогуће је сакрити се иза неутралног „ми“, не користити „ја“. Свака прича о њему мора почети речима о томе како се и када аутор први пут упознао са стваралаштвом Балашевића и какав су утицај Балашевићеве песме имале на његов, ауторов живот и судбину. Штавише, многи су људи у Русији почели да уче српски језик откривајући са речником у рукама шта значе речи у његовим песмама, а њихова љубав према Србији неодвојива је од Ђолетових песама.

Балашевићеве песме су звучале око мене од самог детињства: на радију, на телевизији, на плочама. Када сам имао шест година свиђале су ми се песме у којима се Ђоле блесави, пева извештаченим гласом, прави се да је неписмени старији сељак који је у стању да говори и размишља само о храни, или имитира западну поп звезду са претераним енглеским акцентом. Мојој се мајци, на пример, те песме нису свиђале. Она је волела баладе, које су и донеле Балашевићу прву славу — „Живот је море“, „Опрости ми, Катрин“. Ово је из репертоара Ђолетове прве групе „Рани мраз“, у којој је будућа звезда фолклорне музике Биљана Крстић певала пратећи вокал. А мој тата је волео композиције са политичком позадином — попут „Блуза мутне воде“ и „Треће смене“.

Пар речи о политици. Балашевић је говорио да је мрзео политику, али она га је непрестано прогањала. Све је почело песмом написаном 1978. године на захтев руководства омладинске комунистичке организације његове родне Војводине — „Рачунајте на нас“. Ђоле се, у име генерације рођене педесетих година, обраћа ветеранима Другог светског рата па каже нешто као: немојте мислити да нас носи погрешан ток ако имамо дуге косе и слушамо рок, ми вас нећемо разочарати, рачунајте на нас. Занимљиво је да је у песми поред Биље Крстић учествовала и будућа рок звезда и оснивач Партије обичних пијаница Бора Чорба. Песма се често чула на радију. Чуо је и сам Јосип Броз Тито и рекао да му се допала.

Али руководство младих комуниста се због неких разлога бојало да покаже Титу Балашевића, Чорбу и Биљу Крстић, па је на концерту у част Дана младости хит извела словеначка група Pepel in Kri.

https://www.youtube.com/watch?v=unk5VlmTZEU&feature=emb_title

Али Тито је желео да види самог аутора. На крају су Балашевића под измишљеним изговором убацили у аутомобил са тамним прозорима и одвели у Титову резиденцију Карађорђево. Ђоле је по обичају носио фармерке, патике, мајицу па су за њега морали да потраже пристојније одело, али проблем је био у томе што је аутор песме коју је Тито толико волео био низак, неспортски тип, да не кажемо пуначак, док су сви у Титовој резиденцији били високи, атлетски грађени специјално изабрани људи. На једвите јаде Балашевићу су нашли одело, али не и ципеле бр. 40. И Тито је видео Ђолета у туђем смокингу, са криво завезаном краватом и у патикама.
Балашевић се није допао Титу. То ипак музичара није спречило да после смрти маршала напише песму „Трипут сам видео Тита“, у којој каже да је стајао „мален пред њим с гитаром“, али без посебних детаља.

Већ деведесетих година српске антикомунистичке патриоте почеле су да се свете Балашевићу за величање Јосипа Броза. Истовремено Ђоле није био у добрим односима са Слободаном Милошевићем, који се генерално добро односио према Титу. Милошевић је као и Тито волео да разговара са личностима из света културе и — опет, попут Тита — од њих је очекивао апсолутну лојалност. Али Балашевић више није био стидљиви младић као 1978. године, већ један од најпопуларнијих уметника у земљи, који је лако пунио стадионе широм бивше Југославије. Легенда каже да је Балашевић, када су га позвали у исту ту резиденцију Карађорђево, рекао да је пред Титом стајао у ставу мирно, а пред оним тамо неће.

Милошевић је био злопамтило и осветољубив човек. Није могао да забрани Балашевићу да даје концерте, нити да му забрани да издаје албуме. Али Ђорђе Балашевић је деведесетих нестао са телевизије и државних радио станица. Међутим, народ га није заборавио.
Често кажем (и говорио сам) својим српским пријатељима, који Балашевића називају „Титоистом“, „аутономашем“, „страним агентом“ и „србофобом“: без његових песама вас, као народа, једноставно НЕМА. Нико ни пре ни после њега није изразио тако потпуно и убедљиво српски национални карактер, и, ако желите, српску душу. Од самог почетка, од првих песама Ђолету је својствен невероватан осећај историзма. И његова велика Историја се открива кроз мале личне приче. То се најбоље може објаснити на конкретним примерима.

Балашевић је крајем осамдесетих одлично предосећао нови рат и тотални распад — земље, културе, људских веза. Као и Горан Бреговић, као и Саша Лошић. Понекад ми се чини да су то осећали само рок музичари и песници, док су широке масе и политичари били презаузети питањем ко живи на чији рачун, да би могли да примете било шта друго…

Балашевићева песма „Само да рата не буде“ је директан наговештај предстојеће катастрофе.

Али за мене лично су важније и занимљивије песме које се баве суптилнијим темама. На пример, песма „Неверник“ из 1991. године. Неверник је овде и онај који није држао обећање дато девојци и човек друге вере. Ово није најбоља песма Ђорђа Балашевића. И, у принципу, „најбоља песма Балашевића“ звучи као оксиморон. Али она је одличан пример. Све речи су једноставне и разумљиве, али стварају читав космос, као у песмама Боба Дилана (сада само лењи људи не пореде Балашевића са америчким кантаутороом, па ни ја нисам одолео).

Главни јунак путује возом кроз Бања Луку; из контекста се јасно види да путује из Босне у Војводину (мада то нигде није наглашено). У Босни је очигледно био у војсци (о томе нам говоре речи да је девојка стајала испред касарне) и заљубио се у муслиманку. Што се није свидело њеном оцу који га је „узео на нишан“. Наш јунак не наставља сукоб и каже само „Словен сам, белац, слободни стрелац, мани се, чича, ја сам свој“. Али ови аргументи за девојчиног оца ништа не значе и он га прогони.

Тако наш јунак одлази кући и сања како ће у близини Старе Кањиже, где протиче река Тиса, подићи салаш и чекати своју вољену, и „можда им побегне кад жито полегне“, (мада, дубоко у себи јунак зна да се то неће догодити).

Зашто ово није само добра, већ прекрасна песма? Зато што се највероватније догађаји у њој не одвијају наших дана, већ уочи Првог светског рата, када су и Босна и Банат били део Аустроугарске. У ствари, у песми нема знакова савременог живота, али постоје наговештаји расути по целом тексту о томе када се тачно догађа. На пример, град Стара Кањижа се тако звао пре Првог светског рата, а после тога једноставно Кањижа. У тексту се среће хрватска реч „колодвор“, док би се осамдесетих година у Бањалуци рекло „железничка станица“. Али карактеристично је пре свега то што се у песми не помињу никакви технички атрибути друге половине 20. века.

Врло једноставна прича, минимум речи, ми не знамо чак ни имена јунака, и таква дубина, толико простора за интерпретацију! И сама фраза – Словен сам, белац, слободан стрелац – је врло српско опредељење. Такође у песми постоји диван неологизам „хлеботворци“ — односно сељаци, пољопривредници. На руском постоји реч „хлебороб“ која је мени одвратна, а „хлеботворац“ је прекрасна реч. Балашевић је генерално на сваки могући начин истицао своје паорско порекло, градећи око тога одређену митологију.

„Мој деда већ дуго оре небеске њиве“ – овим речима почиње сентиментална песма „Неки нови клинци“.

Или ево још једне песме веома важне за њега (а и за мене) — „Ратник паорског срца“: о незгодама српског сељака из Баната на фронтовима Првог светског рата, који каже да није паор за солдата створен, и да му није жао ни људи ни села, већ да му је жао коња који умиру.
Још увек се дискутује да ли су неки јунаци Балашевићевих песама измишљени или истинити ликови. Мени се чини да су то бесмислене приче: све његове песме су народне.

Али истини за вољу споменућу и обратну страну медаље. А обратна страна Балашевићевог историзма је његова усредсређеност на Војводину и Војвођане, пошто је ту земљу и људе најбоље познавао и са њима дубоко саосећао. Што је помало нервирало људе из других делова Србије: зашто се у Балашевићевим песмама спомињу само Банат и Бачка, зашто мађарски мотиви у музици, зашто неразумљиве речи војвођанског дијалекта? Ја вас канда знам са штанда – шта то значи? Зашто не отпева нешто о становницима Шумадије? Чак се и хрватски градови спомињу у његовим песмама, али Стара Србија никада… Што није у потпуности тачно. Балашевић има потресну песму „Не ломите ми багрење“, инспирисану судбином Срба на Космету. Након вести о смрти Балашевића, ученици једне школе у околини Ниша, у којој има много избеглица са Косова, предложили су да у градском парку засаде 68 белих багремова у знак сећања на Балашевића и ову песму.

И још једна чаша жучи. Немогуће је не споменути да је Балашевић, нарочито у позним годинама, био невероватно оштар на језику. Мрачни мизантропски хумор је ретко доспевао у песме, али био је неизоставан део концерата. Концерти Балашевића су посебан жанр. Извођење песама је одузимало једва трећину времена, а две трећине су сатирични монолози, написане хумореске или импровизације. И у овим монолозима Ђоле је могао да „лупи“ нешто о Милошевићу, о српској армији, о српском језику што је могло да натера највеће љубитеље његове музике да га проклињу. С друге стране, наступајући у престоницама бивших југословенских република — у Сарајеву, у Загребу, чинио је све да освоји локалну публику. Често је говорио ствари увредљиве за Србе. Али, понављам, то се дешавало само на концертима, понекад у интервјуима. Ова мизантропија није ушла у његове песме. Изузетак је, можда, албум „Деведесете“, снимљен после свргавања Милошевића и пун увреда на рачун бившег лидера. Али чак и тамо постоји песма „Док гори небо над Новим Садом“ — о НАТО бомбардовању, односно „паљењу ђавољих кандила на небу“. Паметан ће схватити.

Нека ти је вечна слава и Царство небеско!

И хвала ти, Ђоле, на свему. Хвала ти за моју младост, која захваљујући теби није прошла баш непромишљено и бесмислено.