Посвећено рођендану Југославије

Једног топлог београдског новембра, шетајући по Кнез Михаиловој, у излогу продавнице познатог бренда угледао сам изненада музејску експозицију, отворену привремено, очигледно да би привукла муштерије. Музеј је био посвећен апсолутно непотрошачкој теми – историји бивше Југославије. Тамо где обично висе кошуље и сакои висили су разнобојни грбови југословенских република и њихове заставе, уместо хаљина и оловка сукњи биле су изложене аутентичне ствари из југословенског детињства – шиваћа машина, телевизор и отворени секретер са папирима у њему, новчанице широке као књига. Посебно знатижељнима предлагали су да осете мирисе Југославије у специјалним кутијицама и да погледају кроз шпијунку слике из живота Југословена, живота којег више нема. 

Као што више нема и самих Југословена и Југославије, чији 76. рођендан обележавамо 29. новембра. Држава коју је скоро сваки совјетски човек замишљао као бајку срушила се као кула од карата због препорођеног национализма народа који су је сачињавали. Постојала је скоро исто колико и Совјетски Савез (прва верзија Југославије се појавила још 1918. као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца), а распала се брзо и веома болно. Тога се мало ко сећа, али политика брисања националних граница која је на крају доживела фијаско, почела је дуго пре комунисте Тита: краљ Александар I Ујединитељ је активно промовисао стварање „југословенске нације“. Због чега су га и убили хрватски терористи у Марсељу 1934. по наређењу Хермана Геринга. Краљ Југославије је тако постао и прва жртва фашиста ван граница Немачке. 

Шта је представљала Југославија за саме Југословене и шта за читав свет?

Уочи свог крвавог распада почетком деведесетих година 10 одсто становништва земље (од 23 милиона људи), према попису, изјашњавало се као Југословени, што је било скоро четири пута више од броја грађана једне од шест југословенских република – Црне Горе. Свака друга породица је већ седамдесетих година имала аутомобил, живела у просторним „титовим“ становима у одлично изграђеним зградама (па градили су их југословенски грађевинари!), и могли су слободно да путују по свету (држављанима Југославије нису требале визе за Европу и САД). У сваком случају у најближи италијански Трст – главни шверцерски град на Јадранском мору 20. века – многи су предузетнички вешти Југословени редовно путовали.  

Али и поред свега већина Срба не гаји симпатије према човеку који је створио последњу верзију Југославије Јосипу Брозу Титу. Кад их питаш зашто, одговарају да он није био Србин: полу Словенац, полу Хрват, али тај одговор не помаже да схватиш праве разлоге зашто га не воле. Грађански рат деведесетих година који је зарио српском народу нож у срце није могао да не остави трага. Па и у односу према суседима са којима су ратовали. У ствари, иста прича важи и за суседе.

Према вођи Југославије се најбоље односе у БиХ (и највише у њеном муслиманско-хрватском делу), Македонији и Словенији. Занимљиво је да се у Србији са истим као према другу Титу, ако не и са већим поштовањем односе према једном од главних вођа четничког покрета генералу Дражи Михајловићу, који је у ратовао углавном против Титових партизана. Авај!

У Републици Српској, за разлику од осталог дела Србије, народ ипак више воли партизанску историју, што је логично за територију која је одгајила хероје социалистичке Југославије. Лидер Републике Српске, „црвени Србин“ Милорад Додик је већи присталица Титових партизана него Михајловићевих четника.

Мени се иначе веома допада етноним Југословен – односно, Јужни Словен. Не знам како другим Русима, а мени недостаје у суровом руском менталитету то јужно словенство. Посебно после таквих немилих догађаја повезаних са Украјином (али нећемо сада о томе). 

Да се вратимо на тему. Каква је била та Југославија која је заузимала добар део Балканског полуострва, од Грчке до Италије, од Солуна до Трста? Била је пре свега друга највећа армија у Европи, после западнонемачке. Била је једна од водећих европских економија која је паметно комбиновала приватно власништво са државном регулацијом делатности великих предузећа. Чак и данас, 30 година после распада Југославије, многе структурне монополије српске привреде још увек нису приватизоване, на пример Телеком Србија, Електропривреда Србије, све је то наслеђе југословенске економије. 

У Југославији и само у Југославији постојао је и трећи облик сопствености — друштвено власништво, којим су путем самоуправљања управљали сами радници или месна заједница. Зато је и било веома тешко одузети такву врсту сопствености. На пример, руска компанија „Метропол-груп“ Михаила Слипенчука је пре 10 година купила југословенски аналог „Интуриста“ – фирму „Путник“ која је поседовала огромну количину објеката туристичке инфраструктуре на територији бивше Југославије. Али неки од тих објеката нису били у целосном већ у делимичном власништву.  

Као и „острво цвећа“ у Боки Которској. Други власник овог острва, познатог по првој француској нудистичкој колонији још шездесетих година, била је општина Тиват. Треба ли говорити да је друштвено власништво на црногорском „острву цвијећа“ још увек на снази и да њиме делимично руководи општина, и ниједан други власник није у стању да било шта учини у вези с тим. Сличне проблеме је имао и „Газпромњефт“, који је 2008. купио главну енергетску компанију Србије – Нафтну индустрију Србије (НИС). НИС-у су припадали многи хотели чије је право власништво преко синдикатских организација било друштвено. Имајући у виду да су синдикати у Србији традиционално јаки, одговорни чиновници руске компаније су морали да уложе много времена и напора да се договоре о преносу власништва над овим објектима.  

Југославија је била једна од три државе света која се озбиљно припремала за нуклеарни рат: многа атомска склоништа на великим дубинама изграђена су за југословенски војни врх скоро у свакој републици, али највише у недоступним рејонима Босне. Тито је претпостављао могућност нуклеарног напада на своју земљу, и очигледно совјетског, а не америчког напада. Постоји чак верзија да је снажна југословенска економија била јако поткопана огромним улагањима у изградњу главног бункера за друга Тита крајем седамдесетих година на граници Босне и Хрватске, на Динарским Алпима.  

Једном сам сасвим неочекивано наишао на генијално југословенско војно и инжењерско решење. У месту Неум, који је једини излаз БиХ на Јадранско море, на обалу се из највишег хотела изграђеног последњих година постојања Југославије силази кроз дуг рукав бункера, а са његове обе стране наилазиш на огромна, метар ширине, метална врата.  

Човека који се сећа живота у Совјетском Савезу Југославија асоцира на југословенску обућу, југословенски регал, југословенску естраду (пре свега рок музику), југословенски филм, југословенску моду (да, и веома добру моду!) и, још, као у познатом шлагеру, на „југословенског војника и енглеског морнара“. Шта је данас од свега тога остало?

Кожна индустрија бивше Југославије није нестала: у главном граду Војводине Новом Саду ради чувена фабрика која и данас шије веома лепе торбе, мада, нисам сигуран да су и ципеле лепе. Постјугословенска музичка култура је прерасла у невероватан број рок-поп певача и бендова који су стално присутни на сценама Србије, Босне, Црне Горе и Хрватске – и толико одавно и често да се већ нико не сећа одакле је заправо овај или онај извођач. На пример, одакле је Здравко Чолић или Владо Георгиев? Једне новогодишње ноћи он жари и пали на главном тргу Београда, а следеће у Сарајеву, на католички Божић у Загребу, а на православни у Бањалуци. И кинематографија је била и остала, једино што је сходно времену постала постмодернистичка. Добро је што са таквим огромним талентом какав поседује „професор“ (како обично зову Емира Кустурицу) то и није тако страшно. 

Ако вам недостаје Југославија, дођите у Београд. Тамо је остало још пуно од ње. 

Олег Бондаренко, 
oснивач пројекта „Балканист“