„Украјинско-македонске претње Београду“: какве би поуке Србија требала да извуче из свега виђеног у Кијеву и Скопљу?

Активност српске опозиције одвија се према сценарију који је претходно успешно одигран у Украјини и Македонији. До овог закључка, изнетог у чланку „Украјинско-македонске претње Београду“ на порталу Regnum, долазе Директор фонда за прогресивну политику Олег Бондаренко и директор Института за мировне иницијативе и конфликтологију Денис Денисов. 

Експерти су детаљно анализирали хронику развоја кризе у Кијеву и Скопљу, идентификовали основне „компоненте“ „обојене револуције“ и оценили учешће западних актера у ескалацији државног удара.

Полазна тачка за стварање нестабилне политичке ситуације је потрага за значајним поводом, кажу експерти. Као повод за украјински Евромајдан (од новембра 2013. до фебруара 2014.) послужило је стопирање припрема за потписивање Споразума о придруживању и зони слободне трговине са ЕУ, што је изазвало бројне протесте опозиционих снага. Следећи корак је био стварање провокације: у Кијеву је за то послужио случај наводног пребијања мирних студената од стране полиције. Овај догађај покренуо је процес демонизације власти у медијима, радикализације друштва и подстицања мржње према властима. Поред тога, опозиција је у преговоре привукла европске и америчке делегате, који су отворено подржавали изазиваче немира. Следећи корак је био формулисање основних захтева демонстраната и основних порука. У овој фази постало је очигледно да опозиција више не тражи придруживање Европској унији, већ оставку владе и превремене изборе.

Посебна пажња посвећена је грешкама Кијева почињеним током ескалације кризе.

„Прво, влада пристаје на директне преговоре са представницима опозиције (како се касније испоставило, за опозицију је то био само начин да одвуче пажњу власти са главних догађаја у земљи). Друго, власти, под притиском представника ЕУ и САД, не користе силу против екстремиста који крше јавни ред и законе Украјине. Треће, власти не виде целу слику онога што се дешава у земљи, већ им пажњу одвлаче детаљи (преговори са опозицијом)“, пишу руски експерти.

Аутори истичу да опозиција редовно организује провокације и окупира административне објекте, користећи подршку западних политичара. Случај се завршава потписивањем споразума између председника Украјине и опозиције уз посредовање европских дипломата, што, међутим, није спречило државни удар и насилно одузимање власти.

Наредне године је извршен државни удар у Македонији, а догађаји су се развијали према сличном сценарију прилагођеном регионалним карактеристикама. Неопходан контекст „обојене револуције“ изазвао је упад косовских милитаната у трећи по величини македонски град – Куманово. Било је људских жртава, а у Скопљу покушаји да се организују нереди.

Главна мета опозиције био је тадашњи премијер Никола Грујевски, који је земљом управљао од 2006. године. Против њега је покренут низ медијских напада, а јавности су представљени докази о прислушкивању званичника и мешању специјалних служби у активности већине политичара.

Чињеница да су дешифровани разговори од 2007. до 2013. године и да их је било више од 670 хиљада са више од 20 хиљада телефонских бројева указује да су у томе учествовале Сједињене Државе, које су очигледно биле забринуте због могућности појаве гасовода „Јужни ток“ у Македонији. Такође је важно да су се односи између Москве и Скопља у периоду 2014-2015. развијали тако добро да су се после узајамних руско-европских санкција македонске јабуке појавиле у московским продавницама.

„Председник Републике Ђорђе Иванов био је редован гост у Москви, и не само на Парадама победе. А руско Министарство спољних послова, након упада демонстраната у канцеларије председничке администрације недвосмислено је назвало македонску опозицију „инструментом за привлачење страних сила за дестабилизацију политичке ситуације у земљи“, истичу аутори.

Стручњаци напомињу да је „македонски Мајдан“, који је започео у пролеће 2015, достигао врхунац почетком 2016. (када је, након резултата парламентарних избора, под притиском Запада, Грујевски био присиљен да поднесе оставку на место премијера), а завршио се 31. маја, када је премијер постао лидер Социјалдемократа и корисник Сорошевих грантова – Зоран Заев. 

Нарочито је важно споменути да је недељу дана касније, 8. јуна, Заев исказао спремност да промени назив државе због чланства у НАТО.

Руски политиколози наглашавају да су интервенција САД-а и свргавање проруске владе у Скопљу мотивисани жељом да спрече Русију да спроводи профитабилне гасне пројекте попут „Турског тока“. Заузврат, западни актери обећали су чланство земље у НАТО-у и ЕУ. И ако је прво Северна Македонија и дочекала, друго је очигледно одложено на неодређено време. Као резултат тога, и сам Заев је био приморан да прогласи ванредне парламентарне изборе и формално поднесе оставку на место премијера.

Такође је важно да су неки у Скопљу и сами покушавали да организују „Мајдан“.

„Током 2015. године испред македонске скупштине било је неколико десетина потпуно празних шатора са заставама САД, Албаније, Македоније и ЕУ, а испред једног од њих је седело десетак младића који су личили на клошаре и нешто певали уз пратњу гитаре“, пишу експерти. „На крају крајева празни сорошевски шатори су оборили премијера који се дрзнуо да се дружи са Русијом“, истичу експерти.

Политиколози упозоравају да су у Београду сада примећени врло слични симптоми.

Прва ласта је био низ прошлогодишњих протеста које су организовали опозициона коалиција Савез за Србију и покрет 1 од 5 милиона. Циљ српског „Мајдана“ био је да уједини све незадовољне под њиховим паролама — без обзира на то шта их је мотивисало.

„Прошле године у Београду, у суботу увече, празне улице града су попуњавали нејасни људи углавном старијег узраста, неко са српском тробојком, него са заставом ЕУ, неко са значкама „1 од 5 милиона“, а неко са картонском кутијом на глави.

Некад их је било мање, некад више. Једном су помоћу моторне тестере „заузели“ РТС. Протестне активности су баш као у уџбенику Џина Шарпа обухватале све и свашта: екологе, ратне ветеране, преварене акционаре, жртве пожара, пишу аутори.

Временом, протестни покрет добио је подршку Европске уније: Брисел је од Београда почео да захтева одржавање ванредних парламентарних избора.

„Истовремено поједини посланици Европског парламента обраћају већу пажњу на говоре који се држе на протестима у Београду. Дошло је до тога да је Тања Фајон, европска посланица из Словеније, која је дала себи улогу преговарача између власти и опозиције у новембру-децембру 2019. године почела да условљава српске власти датумом одржавања парламентарних избора. Све се одвијало по правилима класичне „обојене револуције“ против Александра Вучића“, коментаришу експерти хронику српских протеста.

Међутим, у Београду су изабрали праву тактику против незадовољних: грађанима је дозвољено да мирно пусте пару уколико не крше закон. Као резултат тога, протестна активност се на крају „издувала“.

Аутори чланка верују да опозиција која се толико пута дискредитовала не може добити широку народну подршку.

„Да последњи пут подрже ‘изгладнелог’ Бошка Обрадовића на степеницама Скупштине дошло је мање од тридесет људи. Због пандемије корона вируса  биће прилично проблематично пољуљати стабилност државе таквим темпом до 21. јуна, кад су заказани избори“, кажу Олег Бондаренко и Денис Денисов.

Међутим, они примећују да западни актери који нису заинтересовани да Србија и даље води независну политику могу покушати да удахну живот „српском Мајдану“.

„Не смемо заборавити да Запад увек игра дуге партије, зато Београд треба да почне да се припрема за нове изборе у Србији већ дан након пребројавања гласова. Штавише, део опозиције коју представља Савез за Србију води активну кампању за бојкот избора и очигледно неће признати њихове резултате“, закључују аутори чланка.