Пут до чувене винарије „Александровић“ пролази поред плантаже бресака. Свако стабло издалека подсећа на новогодишње дрво украшено лампионима: брескве су велике као лоптице за тенис. Немогуће је одолети.

— Хајде да купимо гајбу, — предлажем ја мужу. 

Ускоро у аутомобилу мирише тако дивно као да можете да се заситите од самог мириса. А поред гајбе је и флаша ракије од грожђа купљена од власника плантаже. Али кад је овако вруће не желиш ракију: њено је време најесен. А врело српско лето је створено за вино које је председник Србије Александар Вучић поклонио француском колеги Емануелу Макрону током посете Београду прошле године. 

Био је то моменат међународног тријумфа српске винарије која се налази у самом срцу Шумадије. 

Винарија „Александровић“ се налази на одличном месту које зрело грожђе напоји аромом брескве и пољског цвећа, а планина Рудник даје виноградима свеже ноћи и могућност да одморе од дневне врелине. 

Александар Маринковић, маркетинг менаџер винарије, нас топло дочекује. 

Преокрети судбине младог човека могу бити непредвидљиви као и вино нове бербе. Бивши фудбалер се заљубио у ћерку власника винарије Божидара Александровића, а њена је учитељица била Александрова мајка. Иако је био успешан фудбалер, после венчања је храбро замени врелину утакмица на хладне винске подруме које смо дошли да видимо. 

У огромном холу стоје велике металне цистерне за ферментацију. У свакој од њих има по 10 хиљада литара будућег вина. И то нису највеће цистерне: неке у овој винарији држе и по 25 хиљада литара вина.

Под је од мермера, а на шанку од тамног дрвета блистају стаклене чаше за вино. 

„У стању смо да годишње произведемо пола милиона литара вина, али ми то не радимо. Смањујемо број гроздова на лози и остају само најквалитетнији. На пример, 2014. било је много кише, тада нисмо продали ни једну флашу црног вина. Одустали смо од винограда на четрдесет хектара да не би пао квалитет нашег вина. Годишње произведемо око триста хиљада боца вина. Продајемо га само у флашама, другу амбалажу немамо. Наше је вино елитно и ценимо квалитет на којем смо радили деценијама“, поносно истиче Александар.

У овим крајевима све до деведесетих година прошлог века држава је забрањивала приватне винарије, а мештани су секли винограде који су постојали још од времена Старог Рима. Александар каже да је тек 1992. године, када се променила државна политика, власник винарије, који је одрастао у овим крајевима, почео да се бави вином. Сада винарија „Александровић“ има 75 хектара, а њено најпознатије вино се зове „Тријумф“.

Вино „Тријумф“ су пили још југословенски краљеви, а затим је чувар подрума краљевског дворца Живојин Тадић предао рецепт овог вина свом пријатељу, деди оснивача винарије. 

Улазимо у подрум. На каменом поду стоје огромне корпе пуне флаша шампањца покривене прашином и затворене пивским чеповима. 

— Овде је шампањац. Флаше се не смеју дирати: у свакој од њих је притисак три пута већи него у аутомобилској гуми. То су у ствари мале бомбе. Овде флаше стоје неколико година, током којих вински талог ради своју радњу и унутра се ствара укус вина. Затим флашу нежно и пажљиво окрећу да би се талог пресуо у грло, а вино остало провидно. 

— Чим прође ферментација и појаве се мехурићи, замрзавамо грло течним азотом, скидамо чепове, комад леда са талогом излеће, а ми затварамо флашу на традиционалан начин, жицом, — говори Александар. 

Розе шампањцу треба годину и по дана да сазри, а белом вину најмање три.

У подруму има и буради са по 225 литара вина од француског, америчког и славонског храста који дају будућем вину различите племените нијансе укуса. 

— Укус овог вина знају и воле у 16 држава света, па и у Русији. Наше вино цене због квалитета, — говори Александар. 

Винарија „Александровић“ има огромну колекцију вина. Флаше од тамног стакла покрива прашина. Једном ће неко пробати ово вино и сазнати каква је била берба 1994. Постоји и таква флаша али се не продаје. Настарије вино које може да се купи у винарији је од 2006. године.

Боже, мој син је имао само четири године, — размишљам ја. 

Власник Божидар Александровић нас чека на пространој тераси с погледом на бескрајне винограде. Одушевљено гледам око себе и у неком тренутку помислим да нисам у Србији, већ негде у Италији. 

— Наше село се зове Винча. Чак је и из имена јасно да су овде увек били виногради. Ту су традицију почели још стари Римљани. Затим су је прекинули прво Турци, а касније социјализам. Мој отац је правио вино у подруму своје куће, која је имала само 60 квадратних метара. Преживели смо ратове, санкције, бомбардовања… Наследио сам само два хектара винограда, али упорно идемо напред, — каже Божидар Александровић.

Он нам предлаже да пробамо његово породично високо цењено вино. Председник Србије је велики познавалац вина и винарија „Александровић“ се поноси што је он поклонио француском председнику управо њихово вино. 

Ја полако пробам на укус розе „Финесу“, а Божидар се задовољно осмехује када види реакцију на мом лицу. 

— Још је Наполеон говорио да му шампањац помаже да се смири са поразом и да јаче осети укус победе, — говори Божидар, који професионално окреће чашу у руци. Тако су радили и његов отац, деда, прадеда… Четири генерације Александровића праве овде вино већ трећи век.

Кажу да се мораш родити и одрасти крај винограда да би осетио нијансе земље и ветра и могао да правиш вино…

— Да, дегустација је најбољи део нашег посла. Колико само треба урадити да би се дошло до овог тренутка! У нашем послу је неизвесност најтежа. Наши виногради расту под отвореним небом, туче их град, кида ураган, полива киша, суши врућина… – говори Божидар. 

А нама су променили чаше. Сада пробамо бели „Тријумф Голд“ препуно укусима племените српске природе који вас понесу на врхове планина обасјане топлим сунцем. У једном тренутку вам се учини да ће лето заувек трајати и да ће нам се дешавати само добре ствари. 


Вина „Александровић“ пију и бивши председници Србије и тренутни (чини се да Вучић воли црна вина „Родослов“ и „Регент“), министри, редитељи Емир Кустурица и Никита Михалков, српски престолонаследник Александар Карађорђевић… Ова су вина оценили највећи познаваоци и пију га у ресторанима у Москви, Санкт Петербургу, Јекатеринбургу. 

— Знате ли зашто га воле? То је посебно вино. Егзотично, може се рећи. Ова места је Бог створио за вино. Земља, планине, виноград који расте у Италији и Француској овде има посебан укус. И наша су вина непоновљива, — говори Божидар Александровић. 

Разгледамо виноград који се протеже све до хоризонта и ћаскамо. Питам Божидара шта мисли о додавању леда у вино или минералне воде. 

— Наша су вина резултат човековог рада и природе. Она су створена у идеалној комбинацији и не треба им ништа додавати, — каже он.

Окусили смо и црни „Родослов“. 

Чинило се да то није течност из флаше већ густа крв. Али вино и јесте крв винограда. Ноте трешње, купине, дуда испреплетене су нијансама црне чоколаде и дувана. Ово вино даје снагу и оживљава душу. Вероватно га због тога политичари цене, због његове способности да оживи дух и даје нову снагу за перипетије модерног света.

„Родослов“ се прозводи само у најбољим година. То су биле 2006, 2009, 2012, 2013. и 2016. 

Овогодишња берба још није почела, али 2020. нам је већ донела многа изненађења. Сигурни смо да ће вино ове године бити посебно!

Фото: Дмитри Лане