Посета мађарског премијера Москви 1. фебруара изазвала је живу реакцију не само у Русији и Мађарској, већ и широм Европе. Орбан ипак не би био Орбан да се није управо сад појавио у Москви. У супротном случају он би био сам „пудлица Европске уније“, с којом се жестоко посвађао.
Данас је тешко поверовати да је Виктор Орбан почињао своју каријеру као антируски политичар, додуше не баш најрадикалнији. Он је 1998-2002, током свог првог премијерског мандата, односе са Русијом назвао „реликтом прошлости“. Када се Мађарска 2009. укључила у пројекат гасовода Јужни ток, Орбан је као лидер опозиције инсистирао на томе да се његова земља не претвара у „касарну Газпрома”. Годину дана након његовог повратка на власт Будимпешта је, на његов захтев, забранила комунистичке симболе у земљи, изједначивши их са нацистичким.
Али живот коригује наше понашање. Упркос томе што је Орбан увек желео да Мађарска буде део НАТО-а и ЕУ, он је у суштини остао конзервативни политичар. У обе поменуте организације видео је „ону стару, некомунистичку Европу“ у коју је Мађарска требало да се „врати“. Али те су се организације мењале и у њима су све значајнију улогу почеле да играју фамозне „европске вредности“, које подразумевају не само парламентарну демократију и слободу говора, већ и, на пример, слободу пропаганде истополног партнерства.
Сем тога, Орбан је остао велики борац за права Мађара у суседним државама и делио им је мађарске пасоше. Али када је мађарска делегација 2011. у Брисел донела мапу „историјске“ Мађарске, која је трипут већа од данашње, ЕУ је отворено изразила незадовољство.
Мађарска од 2012. године има устав, према којем се земља обавезује да штити сународнике у иностранству. Осим тога, закон отворено говори о хришћанским коренима мађарске државе, гарантује право на живот од тренутка зачећа, а брак дефинише као заједницу мушкарца и жене. Наравно, Европска унија је захтевала да се од свега тога одустане, јер противречи европским нормама и вредностима. Али Орбан је одбио.
О изласку Мађарске из Европске уније никада није било говора, а нема га ни данас. Али баш тај тренутак можемо схватити као окретање Мађарске ка Истоку, и не само ка Русији… Земља је постала један од главних партнера Кине у ЕУ. И Мађари су се сетили да су се до 19. века сматрали номадским туркијским народом, и успоставили посебно партнерство са Турском. Генерално, Мађарска је тражила подршку ван евроатлантске заједнице, кад већ та заједница не прихвата њене главне принципе…
Орбан више није спомињао „касарну Гаспрома“. Подржавао је руске гасоводе, како год се звали – Северни ток, Јужни ток, Турски… Више се није бунио да Росатом прошири нуклеарну електрану у Пакшу. У Русији је нашао добро тржиште за продају мађарске робе, а неке је, из добро познатих разлога, забрањено продавати Русији од 2014. године. Орбан можда не воли Совјетски Савез и комунисте, али историјске спекулације о руско-мађарским односима су остале по страни.
Рекло би се да су догађаји из 2014. године у Украјини и око ње захтевали од Мађарске да покаже евроатлантску солидарност. Уосталом, Мађарска није Кипар са својим проруским ставом и потпуним одсуством проблема са Русијом у прошлости… Међутим, испоставило се да је за Орбана живот његових сународника у Закарпатској области важнији од формалне подршке Европској унији и НАТО-у. У новој украјинској реалности права тих Мађара се све више крше, па је Москва и овде постала Орбанов партнер. До те мере (додаћу) да би југозапад Закарпатја могао поновити судбину Крима…
Можда би Орбан мање досађивао колективном Западу да се није догодила мигрантска криза 2015-2016. Мађари су се јако уплашили видевши 200.000 избеглица и одбили да прихвате макар једног, чак и по цену кршења обавеза према ЕУ. Али за ЕУ је ово била последња кап у чаши: поверење према Орбану је изгубљено.
Затим су односи са Русијом постали још ближи. Орбан се руководио прагматизмом, жељом да покаже ЕУ три прста, мађарским националним поносом и личном тврдоглавошћу. Орбан је попустио само у томе што је пристао на продужење антируских санкција. Али ту и није могао да бира. Јер Русија и Кина заједно не могу заменити Мађарској средства која она добија из фондова ЕУ.
Последњих година политичари из богатијих земаља не престају да тврде да Мађарска крши права хомосексуалаца. И ту се Орбан ослонио на руски закон о забрани пропаганде хомосексуалних односа међу малолетнима. Тако је Европска унија својим невештим поступцима поново погурала тврдоглавог Мађара ка Русији.
Испада да би се Орбан показао као слабић да није допутовао у Москву 1. фебруара 2022, јер наводно недопустиво је „подривање евроатлантске солидарности“. Као слабића би га видели и НАТО и ЕУ, па и мађарска опозиција, која је његову посету Москви назвала „издајом“. Одлучан и харизматичан политичар једноставно није могао да поступи другачије. Зато и не треба да нас чуди што се Орбан појавио на таквом месту и у таквом тренутку.
Фотографијa: Павел Баранов, Life/kremlin.ru