„Нећете веровати, али ми опет говоримо о Наваљном. Алексеј је у Србији нашао веома необичног обожаваоца. То је легендарни Вук Драшковић, лидер Српског покрета обнове. Онима који добро знају српску политичку реалност та веза Драшковић – Наваљни биће заиста комична, и ево зашто“, пише данас у новом посту на Телеграм каналу пројекта „Балканист“, који и ви, међутим, можете да запратите и читате све наше вести без Фејсбук цензуре.

Дакле, у пристојним круговима се о Вуку Драшковићу говори уз извињење, јер то је као да сте изговорили неку непристојну реч, као да сте опсовали, настављају аутори канала. Тај човек је још седамдесетих година као новинар изградио мостове између четничке емиграције и национално оријентисаних комуниста у Србији. Верује се да су га четници тада прихватили као свог пре свега због дуге косе и браде.

Драшковић је имао снажан утицај на појаву другог српског националисте, Војислава Шешеља. Али ако је Шешељ своје присталице налазио углавном међу пролетерима, сеоским становништвом и српским расељеним лицима (из Босне, са Космета), Драшковић је оперисао првенствено са националистички расположеном градском интелигенцијом. Написао је гомилу романа о страдању Срба, а већину њих је деведесетих година превео на руски велики популаризатор Драшковића, сада покојни Иља Числов. На парламентарним изборима 1990. Драшковићева странка заузела је друго место после Милошевићевог СПС-а. Али само зато што Шешељ још није створио своју странку. Од 1992. Драшковић губи од Шешеља све борбе за гласове.

Милошевић је 1999. године у покушају да учврсти свој положај позвао у владу и Шешеља (постао је потпредседник владе) и Драшковића (министар спољних послова). НАТО бомбардовање Србије 1999. године био је тренутак истине када се напокон сазнало ко је ко. Шешељ је и поред несугласица са Милошевићем остао у влади, а Драшковић је напустио владу и… подржао НАТО агресију на Србију.

О његовој даљој политичкој каријери је заиста мрско писати. Прво је био министар спољних послова у савезној држави Србије и Црне Горе, много је учинио за црногорску независност, затим је био министар у Србији, активно се залагао за улазак земље у НАТО. У народу га зову „НАТО четник“. У српској политици вероватно не постоји фигура која заслужује веће презрење од Вука Драшковића.

А сада, ето, сазнајемо да је Драшковић и велики навијач Наваљног. У колумни за „Блиц Премиум“ који је пренела и Антена М, он пише буквално следеће: „Можда ће Нобелову награду добити и Алексеј Наваљни. Не ни за књижевност, ни за физику, ни за математику, ни за хемију, ни за космичка открића, дисциплине за које су Руси посебно обдарени, него за нешто у чему се, од Лењина и Стаљина, они нису истицали. Добије ли Нобела, Наваљни ће га добити за храброст да покрене побуну против карцинома стаљинизма у највећој земљи света, у којој је тај чудовишни поредак поубијао више људи него солдатеска Адолфа Хитлера… Алексеј Наваљни узбунио је и свет и Русију. Први пут од Стаљиновог времена, стотине хиљада Руса, претежно младих, демонстрира у више од стотину градова, од Москве па до Владивостока. Траже слободу за Наваљног, за себе, за Русију. Режим узвраћа хапшењима хиљада и хиљада. Први пут, отпор репресији јачи је од страха. Алексеј Наваљни израста у симбол нове Русије. Оне Русије коју је сањао, којој се надао и о којој је говорио Фјодор Достојевски 8. јуна 1880, поводом откривања споменика Пушкину: ‘Ми ћемо, то јест, наравно не ми, већ будући Руси, схватити сви до једнога да постати прави Рус значи тежити да се у европске противуречности унесе коначни споразум.’
Одвајати Русију од Европе и Запада то значи одвајати Русију од Русије.
Алексеј Наваљни и његове присталице кажу: њет!
Они су безопасни, као грудвице руског снега, тврде у Кремљу. Но, та грудвица се закотрљала низ планину и постаје лавина.“

Тешко је коментарисати ове мисли, јер имају веома мало везе са реалношћу. У таквим случајевима обично питају: чиме се дрогираш? Друго се и не може рећи…

Али сама комбинација Драшковић — Наваљни је веома занимљива. Уосталом, и Алексеј је некада био радикални националиста, посећивао такозване Руске маршеве. Волео је ризичне шале попут римоване «первый тост за Холокост» (прва здравица за Холокауст). Шта би било с Наваљним да је дошао на власт (чисто хипотетичко питање)? Вероватно би се догодило исто што се догодило Драшковићу. Не можемо се правити да не примећујемо да Драшковић види у Наваљном сродну душу, „руског НАТО четника“. Било би занимљиво знати шта Наваљни мисли о свом српском обожаватељу.

Али мораћемо мало да сачекамо да бисмо то сазнали, око 2 године и 8 месеци… Толико ће Алексеј Наваљни одлежати у затвору.