Обасјана месечином површина реке Лим баца метални одсјај, као сечиво старих мачева. Пут нас води на североисток Црне Горе, у Беране, чији становници од памтивека бране своју земљу на граници са Албанијом и Косовом, бране слободу Србије и Црне Горе.

Ограда крај трасе је у бојама српске заставе. Иако су 2006. године две земље раздвојене, Срби у Црној Гори и даље сматрају Србију својом отаџбином.

„Занима ме, где овде може нешто да се поједе.“

Лутамо мрачним улицама града, скоро све је већ затворено. У малом кафићу на једној од споредних улица два мушкарца седе и пију српско пиво. Један од њих ми делује познато. Па то је Горан Кикович, сетила сам се! Српски историчар који живи у Црној Гори, бави се политиком и издаје часопис „Глас Холмије“, пише о потреби јачања руско-српских односа. Сам Горан није очекивао да нас види у Беранама.

„Дошли сте на литију?“, пита он нас, наручујући ракију „за руску браћу“.

Већ више од месец дана становници малих Берана излазе на литије, које се завршавају молитвама крај старог манастира Ђурђеви ступови. Људи се скупљају у знак протеста против Закона о слободи вероисповести, који је у децембру усвојио црногорски парламент, а који прети одузимањем имовине црногорским епархијама Српске православне цркве.

„Ми Срби у Беранама смо међу првима устали да бранимо нашу вјеру и нашу Српску православну цркву. Ми ове године прослављамо 800 година епархије будимљанске, данас будимљанско — никшићке, гдје је наш преосвећени владика Јоаникије, који је чврст у одбрани наших светиња“, објашњава Горан Киковић и додаје да у литијама учествују и становници околних села.

У једном од њих, селу Краље, живе наши стари пријатељи — потомци чувене породице Васојевића. Са прозора малене куће Микана Перовића, писца и кустоса сеоског етнографског музеја, можете видети оштре врхове планинског ланца Комови, на чијим су се падинама Срби борили против Турака и Албанаца.

Микан ми показује остатке сена. „Продао сам три стога да бих издао монографију. Скупио сам информације о свим добровољцима који су из ових крајева отишли на фронт Првог светског рата.“

Микан, упркос својим годинама и недавне операције очију, спрема се за малу верску поворку у близини Берана, у суседном селу Андријевица.

„Само бранимо своје коријене. Црква у нашем животу заузима огромно мјесто. У нашем селу Краље читав живот се врти око цркве. Хоћемо ли дозволити да нам је неко одузме?!“

Микан каже да су ове прелепе планине око Краља буквално натопљене крвљу Срба који су бранили своју отаџбину.

„Овдје вјековима живимо као на нишану: погранична област, колико је само људи погинуло овдје у различито време! Сваки рат је на овим мјестима оставио свој траг. Неке породице још увијек не знају гдје су сахрањени њихови преци. Мој ђед је погинуо тамо, у планинама, 1917. године, а мој отац је погинуо кад ми је било четири године, за вријеме Другог свјетског рата. Видите, ми никада нијесмо били освајачи. Увијек смо били приморани да се бранимо од некога“, каже писац.

У међувремену у кућу улази Милутин Хари Ђуркович, сеоски сликар и председник месне заједнице.

„Идемо, идемо, људи! Говорите о закону? Какав је то закон“, огорчен је Милутин. „Ово је дискриминација Српске православне цркве. Постоји од давнина, а сада ове власти желе да присвоје наше цркве и манастире, које су изградили Немањићи, наши српски кнезови. А ове древне храмове желе дати такозваној Црногорској цркви коју су регистровали у некој полицијској станици. Нећемо дозволити! Тога неће бити! Све што власти чине је против православља и против Срба. Против нас, против нашег највећег чистокрвног српског рода у Црној Гори“, објашњава Милутин, горко признајући да су поново настала тешка времена за житеље североистока Црне Горе.

Спуштамо се планинском стазом до цркве Светог Вазнесења Господњег која је подигнута 1904. године.

„Хајдемо код Драгише“, говори ми Микан Перовић. Кад је Мило Ђукановић 2017. године против народне воље увукао Црну Гору у НАТО, Драгиша Ђуришић, становник малог села Краље предложио је неколико хектара своје земље Руској Федерацији за војну базу.

Седели смо тада у његовој гостољубивој кући која је мирисала на свеж хлеб, пили ракију чисту као суза и заједно маштали како ће са доласком Руса оживети ово прекрасно село које су сви млади напустили.

Микан се одједном окрене према гробљу, и ја схватам да Драгишу нећемо посетити у кући. Издалека препознајем његове добре очи и сјајан осмех на надгробном споменику.

У међувремену људи се окупљају испред цркве Светог Арханђела Михаила са транспарентима и крстовима. Видим и велики број младих јаких момака. То су локални рукометаши. Момци од детињства иду у ову цркву и сада се боре против закона који може да одузме црквену имовину.

„Вјера нас је спасила у тешким годинама и помогла нашим људима да преживе. А сада покушавамо да сачувамо за потомство оно што смо наслиједили од својих ђедова“, каже учесник литије Дејан Вучевић.

Крај њега је млада жена која је такође дошла да подржи протест верника.

„Сви овдје окупљени топло поздрављамо нашу братску Русију“, каже Ивана Тајић. „Разумијете, ово је наша светиња“, каже жена показујући на цркву. „Не желимо да њоме располаже држава. Сада кажу да ми рушимо Црну Гору, али ми смо овог мјесеца, од усвајања закона, показали цијелом свијету да су Срби вриједан и мирољубив народ. Предсједник Мило Ђукановић рекао је да желимо повратак средњег вијека. Али наша мирна борба је жеља да живимо у будућности гдје поштују своје претке и штите вјеру и традицију.“

Свештеник благосиља учеснике литије, а поворка полако креће из села Андријевица према селу Мурину.

А ми идемо у село Виницка да посетимо остале потомке славног црногорског рода Васојевића.

Породица Саичић позната је захваљујући официру Александру Леки Саичићу, који се борио за Руску империју у Руско-јапанском рату и командовао Амурским драгунским пуком. Био је вешт и на коњу и са мачем, победио је у двобоју јапанског самураја у Источној Манџурији. Лекину сабљу чувају у једном војном музеју у Москви.

На зидовима удобне светле куће висе дрвене иконе и фотографија лепог официра. Плавокоса домаћица поставља на сто, помажу јој ћерке, дочекују нас као рођене. Најмлађа ћерка чита књигу, стихове руског песника Сергеја Калужанина, мужа познате српске песникиње Десанке Максимовић.

Отац породице Радослав Саичић сваке године организује свечаности у част свог претка, који је прославио породицу Васојевић.

„За нашу побједу“, подиже здравицу Радован Саичић пре изласка. Породица се спрема за вечерњу литију.

„Видио сам доста протеста овдје. Сви смо протестовали против учлањења у НАТО, и тако масовне протесте историја Црне Горе не памти“, каже он.

„Са комшијама смо два пута организовали своју вјерску поворку, сеоску. Овдје живе обични људи, бавимо се пољопривредом, на празнике идемо у цркву манастира Ђурђеви ступови. Овдје сам рођен, у овој сам цркви крштен, тамо сам крстио своју дјецу. И тамо је крштен Леко Саичић. Видите ли, овај закон угрожава наш цјелокупни српски идентитет, који је заснован на православној вјери“, каже Радослав Саичић.

У Беранама се масе људи скупљају испред градског већа. Одавде ће кренути поворка.

Гледам и не верујем својим очима. Има пуно деце свих узраста. Долазе чланови породице свих генерација.

Дечак који има највише 12 година носи велику икону Св. Николе.

„Ко ти је дао тако лепу икону“, питам га.

Гледа ме у неверици.

„Ово је породична икона“, каже дечак.

Осврћем се и схватам: да, многи носе иконе из својих домова. Неко носи и старе фотографије својих предака.

Колона пролази крај српских тробојки насликаних на зидовима. Неко носи и тробојке из времена када су Србија и Црна Гора били у једној држави.

„Тата, тата, дај да носим заставу“, каже један малишан оцу.

Отац му предаје тешку дршку заставе, а син као да хоће да спусти заставу на земљу, јер незгодно је ухватио.

„Не смијеш заставу на земљу“, зауставља га отац и помаже му да боље ухвати дршку.

„Здраво, Милане! Немој се тамо смрзавати“, каже један мушкарац средњих година полицајцу који је зауставио саобраћај за учеснике поворке. Полицајац маше руком и осмехује се. 

Огромна колона скандира „не дамо светиње“! 

Идемо ка манастиру Ђурђеви ступови.

У гомили народа срећемо нашег старог пријатеља Горана Киковића. Радује се и широким гестом показује на бескрајну реку људи.

„Видите, а? Ово је мој народ“, поносно каже историчар.

„Наши људи живе овдје на овој земљи још од времена Немањића. Нећемо дозволити да се манастир Ђурђеви ступови, који уједињује наш народ осам вијекова, претвори у монету за поткусуривање власти. Пријетња манастиру је пријетња и духовности и физичком постојању нашега народа. Људи су се побунили јер нијесу жељели да буду робови и таоци у својој земљи“, каже српски историчар и аутор девет књига.

Каже да су црногорске власти толико пута обмањивале народ да су у Беранама прогласили Мила Ђукановића персоном нон грата.

„Његова Демократска партија социјалиста у Беранама неколико пута је пропала на изборима. Влада је за вријеме комунизма покушала да уништи Српску православну цркву. Превазишли смо те недаће. Садашње власти поново желе да одузму имовину цркви. Са истим правом могу ми одузети и моју личну имовину“, каже Горан Киковић. Он наводи примере из новог Закона о слободи вероисповести који је разбеснео народ.


„Члан 4: …Прије именовања највиших вјерских великодостојника вјерска заједница о томе на повјерљив начин обавјештава Владу Црне Горе… Коментар је сувишан“, говори Горан Киковић.

„Члан 6: Добра која представљају културну баштину Црне Горе не могу се отуђити или изнијети из државе без сагласности Владе Црне Горе… Шта све држава не може прогласити културном баштином само Бог зна, а чували би је ко експонате у цетињском музеју“, објашњава Горан Киковић.

Члан 7 забрањује злоупотребу вјерских осјећаја у политичке сврхе. Предвиђена је казна до 20.000 еура! „А шта се све може третирати под овом одредбом тешко се може и наслутити“, уверен је историчар.


Члан 15: „Вјерска заједница може да се региструје ако има најмање 50 вјерника“.

„Ово значи да ће Српска православна црква бити изједначена са НВО само што се повећава број оснивача… Након тога сви у исти поредак без обзира на каноне“, објашњава Горан Киковић.

„Члан 16 гласи да назив вјерске заједнице не смије садржати назив неке друге државе и њена обиљежја. То ваљда значи да ће и Римокатоличка црква морати да мијења свој назив“, пита се он.

Члан 21: „Државни орган дужан је да без одлагања код надлежног Суда иницира поступак за забрану дјеловања вјерске заједнице».

„То значи да ће држава имати право да укине Митополију Црногорско-приморску, ако одлучи да је то у њеном интересу. А кад се то догоди, моћи ће да располаже и њеном имовином о чему говори члан 24“, наставља мој саговорник.

„Члан 62:  Вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе који су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, и за које не постоје докази о праву својине вјерских заједница, као културна баштина Црне Горе, државна су својина. Вјерски објекти који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, а за које не постоје докази о праву својине, као културна баштина Црне Горе, државна су својина. У погледу постојања доказа о чињеницама из ст. 1 и 2 овог члана примијениће се доказна средства и правила доказивања у складу са Законом о управном поступку и супсидијарно Законом о парничном поступку“, цитира Горан Киковић.

У међувремену, поворка грађана Берана и околних села прешла је 20 километара и приближила се манастиру Ђурђеви ступови. Звона манастира су поздравила вернике.

Знатижељно посматрам младу породицу са двоје деце која су прошла цео пут.

„Дјеца се не жале, напротив, радују се свакој недјељној литији. Крстили смо их у овом манастиру, идемо овдје на службе, знамо све свештенике. Живимо као православци, нормално је да бранимо наш манастир“, кажу отац и мајка породице Вујовић.

Након молитве епископ будимљанско-никшићки Јоаникије стрпљиво разговара са свима. Неко тражи благослов за важна питања, неко тражи да се исповеди. Епископ се интересује код ђака како им иде у школи, они се са њим сликају.


„Људе које сте данас видјели на литији имају коријене у овој земљи још од времена средњовековне српске кнежевине. Овдје не можемо замислити живот без православља. Његова се искра сачувала у нашим душама и, не плашим се да кажем, у генима и током ужасног комунистичког режима. Али чак ни тада власти ништа слично нису себи могле да дозволе. Тада су одузели земљу, а сада желе да нам одузму храмове. Умјесто да донесу закон о реституцији и врате цркви одузете земље, они желе да одузму то што је преостало. Упркос чињеници да се усвојени документ назива Закон о слободи вјероисповести, он у ствари угрожава ту слободу и вјеру. Ово је опасан ударац за православље. Били смо свједоци тога у Украјини. Људи су свјесни шта се дешава, због чега излазе на улице широм земље“, објашњава владика.

Та је несрећа окупила људе различитих политичких ставова, старосног и социјалног статуса, интелектуалце и раднике, старије особе и децу, каже он.

„Данас је у овом малом граду око 20 хиљада људи изашло на протест. То је огроман број за такав град! У Никшићу је дан раније било 40 хиљада. А у Подгорици смо примјетили чак више од 70 хиљада вјерника. Али овдје нису важни бројеви. Главна ствар је да су људи уједињени у свом отпору овом закону и да се неће одрећи борбе. Али наша влада, која нема ништа заједничко са народом, игнорише ове протесте. Такво понашање власти крши принципе здравог модерног друштва. Желе да убију двије птице једним каменом: да им одузму слободу вјере и одузму црквену имовину. А то је против Уставa, према којем су црква и држава независне“, каже епископ Јоаникије.

Невиђено народно јединство се може објаснити карактером ових људи, каже он. Тај карактер се калио у ратовима.

„Овдашњи људи су увијек били спремни да дају свој живот за вјеру, и жртвовали су се за вјеру. Код вас кажу ‘За веру и отаџбину’, ми кажемо ‘За крст часни и слободу златну’“, рекао је екископ и нагласио да су становници Берана спремни да иду до краја за своје светиње.

Ноћ је пала и на манастир. На небу је сијао огроман месец који се сећа и крвавих битака на падинама планине Комови. Под њеним јасним светлом српски официр Леко Саичић је послат у далеку Русију да се бори против Јапанаца. 

Вечерас су се његови потомци „борили“ против власти сопствене државе, које нимало не брине мишљење народа. Митска битка између добра и зла се тренутно води у Црној Гори. Сваког четвртка и недеље становници Берана ће ходати за крст часни и слободу златну до манастира Ђурђеви ступови док се не укине Закон о слободи вероисповести.

Фото Дмитриj Лане