Први пут сам доспео на Косово на веома ризичан начин, аутом са београдским таблицама непуну седмицу после једностраног проглашења „независности“, у фебруару 2008. заједно са још једним политичким туристом као ја. Погледали смо подељену Косовску Митровицу са тада највећим на свету бројем графита – Путинових портрета на зидовима кућа и наставили даље у албанско Косово. Разлика је тих година била драстична (био сам касније још пар пута) – депресивно и мрачно српско Косово које је прошло све кругове пакла, и које се чудом не предаје, и шарено, претежно у црвеној цигли ново Косово са албанским и америчким заставама које се активно гради. Косовску заставу су измислили касније и, колико је мени познато, није тако популарна као албанска. Прошли смо крај чувеног поља где се одржала позната Косовска битка 1389, после које су Турци 500 година владали на српској земљи, свратили на Газиместан, где је српски херој Милош Обилић распорио стомак султану Мурату. И одмах смо наишли на словачку патролу КФОР која је чувала то место. Дозволили су нам да сликамо споменик (не и касарне у близини) и испратили нас с тог места.
Увече смо доспели у Приштину, пријатан мали град са блесавим новопеченим „урбаним елементима“ и глупом статуом Била Клинтона. Цене су биле ниске, однос према нама на први поглед мирољубив. На повратку у Београд случајно смо скренули с главног пута и зашли у неко село где су пажњу локалних дивљака привукли београдски бројеви нашег фолксвагена па су кренули у потеру за нама. На нашу срећу Албанци су се у старом кориту споро кретали и убрзо смо им утекли. Али адреналин је скочио. Били смо спремни да изљубимо српске граничаре на административној граници.
Пре десет година је још увек било могуће прећи српско-косовску границу без виза и претреса. Те 2009. године наш возач је само извукао руку кроз прозор и помахао са три српска и два руска пасоша и дозволили су нам да наставимо пут. Затим је све постало теже. Данас руски држављанин може да посети Косово у два случаја: ако има косовску визу (пошто Руска Федерација не признаје Косово, виза се може добити у Истанбулу) или ако има важећу шенгенску визу.
Живот у три српске општине на северу Косова (Лепосавић, Звечан и Зубин Поток) је тежак и потпуно под контролом КФОР-а, а сада и Приштине. Преостало је не више од 60 хиљада Срба, и то су углавном представници старије генерације. Ускоро ће чак и на северу Косова бити мање од 50 хиљада људи. Одвојене српске енклаве у другим деловима КиМ — попут Штрпца (9 хиљада становника према подацима из 2015) на граници са Македонијом, кроз 25-30 година могу потпуно да нестану, да се асимилују у агресивној албанској средини. Да не би ово биле само празне речи, навешћу званичне податке пописа становништва 2005. године: општина Звечан — 12 хиљада Срба, општина Зубин Поток — 14 хиљада Срба, заједница Лепосавић — 18 хиљада Срба, српски део Косовске Митровице — 17 хиљада Срба. Односно, одавно се не може рећи да на Косову има 100 хиљада Срба. Штавише, треба схватити да се за 15 година од последњег пописа број Срба само смањио. Ово је врло горак, али важан део истине о данашњем српском Косову.
Мало је рећи да сам био разочаран када сам први пут чуо разговоре о „разграничењу“ Косова. Уместо конкретних информација располагали смо само шпекулацијама и оптужбама, па сам се питао коме и зашто би то сада било потребно. Али с временом се све разјаснило. Радило се о потенцијалној размени Београда и Приштине — три српске општине на северу Косова у замену за две албанске — Прешево и Бујановац — на југу Србије. Храбар план, који би имао многе противнике и међу Србима и међу косовским Албанцима није реализован јер је немачка канцеларка Ангела Меркел била категорички против промене административних граница на Балкану. А отад је Приштина, супротно резолуцији 1244 Савета безбедности УН, формирала своју војску и увела једностране стопостотне таксе на сву робу из Србије и Босне, и сви дијалози су замрзнути. И тек сада се дијалог може наставити ако Косово потпуно укине таксе.
Али као и претходни председник Србије Томислав Николић, тренутни председник Александар Вучић, никада неће предати Косово. Он одлично разуме да српски политичар који призна независност Косова може да пакује кофере. Управо ће зато Вучић одржати референдум на којем ће грађани Србије одлучивати о статусу Косова. За све остало се може рећи да је ђаво умешао прсте.
Многе земље ЕУ могу да завиде Србији на нивоу политичке и економске стабилности. Вашарски протести против актуелне власти у широкој лепези од ЛГБТ до свештенства су пропали. Економски раст заједно са одржавањем праве равнотеже у односима са Москвом, Вашингтоном, Пекингом и Бриселом је прилично стабилан. Приметан је раст животног стандарда обичних Срба, због чега ова земља уопште није тако јефтина за туристе (укључујући и Русе) као што је некада била. Од те Југославије, коју смо многи видели последње деценије прошлог и прве деценије овог века, остаје све мање. И све је више европске, нове Србије која се активно гради и развија и на коју још нисмо навикли. Небодери у Београду, први након пола века сређени плочници, гондола (треба да буде изграђена 2020) преко реке Саве са погледом на Дунав, тврђаву Калемегдан, храм Светог Саве итд. Такву Србију је још мало ко видео.
Али шта чинити овој дивној земљи са њеном тужном и трагичном прошлошћу? На крају крајева, тешко је носити тај терет и штета је одбацити га. Тако се вероватно може објаснити логика оних који би одустали од Косова, краја који је одавно одузет али још непризнат. 60 хиљада Срба на северу Косова се данас још увек могу вратити својим кућама, баштама, црквама и гробљима. Али сутра ће то бити невероватно тешко. У замрзнутим конфликтима обично победи онај ко први промени правила. Статус кво на Косову дефинитивно одговара Албанцима (природна демографија плус стални одлив српског становништва из региона) и апсолутно ништа не даје Србима. Истовремено, треба спасавати пре свега живе људе.
У покушају да ми објасни зашто се Београд не може одрећи Косова, један српски политичар је навео следећи пример: „То је исто што и Немцима одузети ‘Песму о Нибелунзима’“. Одузети људима свој јуначки епос. Јер за Србе Косово и Метохија нису само земља и манастири, већ и чувени косовски завет – жртвовање царства земаљског ради царства небеског. Српски манастири и цркве требало би да добију екстериторијални статус УН и статус споменика Унеска, док јуначки епос живи у народном сећању. На крају крајева, нико се у Русији не боји да ће се заборавити „Повест минулих лета“ или „Слово о Игоревом походу“ само зато што се Кијев од „мајке руских градова“ претворио у престоницу непријатељске државе.
Тим поводом се постављају питања о забринутости код појединих експерата у погледу руске подршке могућег разграничења Косова. У различитим добима и режимама је увек било доста људи који су желели да буду „већи свеци од папе римског“, а тим пре у земљи Совјета. Тако је и сада концепт који се предлаже руским властима да „будемо већи Срби од самих Срба“ прекрасан али невероватно далек од реалности, јер те исте руске власти и данас замењују у Уставу реч „Руси“ речју „државотворни народ“. Лако је бранити територијални интегритет српског Косова док седите на московском каучу. То је много теже учинити у пракси, у складу са динамичним животом. У сваком случају, тешко да постоји неко ко би био у стању да се надмеће са садашњим руским амбасадором у Србији Александром Боцан-Харченком у погледу разумевања балканских процеса, нарочито на Косову. Он зна најбоље.
Олег Бондаренко,
оснивач пројекта „Балканист“, специјално за ИА REGNUM
