„Ма ти си сигурно амерички шпијун“, написао ми је један Србин на друштвеној мрежи. „Зашто тако мислиш“, чудим се ја. „Пишеш латиницом. Сестро, ако заиста волиш Србију, писаћеш ћирилицом“, рече он.
Нисам могла да разочарам своје вољене Србе и одмах сам подесила ћирилицу на телефону. Већ седам година користим само ћирилицу и мислим да је она важан део српског националног идентитета, а сада и мог.
Зато сам се јако обрадовала када је у Србији и Републици Српској усвојен закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма.
Иначе, у Требињу, мом омиљеном граду у Републици Српској, сви улични знакови ће ускоро бити само на ћирилици. Културне и пословне везе између Републике Српске и Србије само јачају, а то је довело до појаве бањалучког пива у продавницама са наше стране Дрине.
Јако су ми се допала увијена ћирилична слова на жутој лименки — „Бањалучко свијетло пиво“ и одлучила сам да упоредим марке пива, које остају привржене српској традицији и духу.
Бањалучка пивара се појавила пре 148 година. Тим пивом су калуђери траписти лечили народ од ракије. Веровало се да се човек може излечити ако дневно пије четири литре пива. Међутим, сигурна сам да су промућурни Срби комбиновали пиво и ракију. „Не пијемо, већ се лечимо“, тако су вероватно говорили својим љутитим женама, враћајући се ујутру из кафана. Иначе, ти исти калуђери правили су и одличан сир трапист, који је и данас популаран у Србији.
Отварам лименку Бањалучког свијетлог и пуним чашу која се одмах замаглила од хладне течности. Нежна пена се топи на уснама, попут горког пољупца одлазећег лета. Пијете полако и замишљате да се исто тако пре сто година одмарао вредни калуђер, гледајући воду реке Врбас, која је дала живот првом бурету Бањалучког свијетлог.
1860. године — отприлике у исто време када и калуђери траписти ваљевски трговац Димитрије Митровић је такође почео да производи пиво. Отворио је пивару на ушћу две реке, на свом имању у сенци брда Видрак. Међутим, користио је воду из извора у подножју планине Јабланик, удаљеног девет километара од пиваре.
Сви смо, како се каже, „локални патриоти“ и, увек ћемо дати предност Ваљевском пиву, које има арому четири врсте хмеља, богат и пријатан укус домаћег хлеба.
Уморни земљорадници бришу зној са чела и пију га из флаша, седећи за сточићима испред продавница. Утегнути бизнисмени га пијуцкају из отмених чаша у градским кафићима. Обожавам точено Ваљевско пиво. Његов лагани укус као да преноси своје бестежинско стање на околни свет. Када гледате кроз ту течност боје ћилибара као да гледате у калеидоскоп. Ја се лично захваљујем судбини што ме је довела у овај диван крај на западу Србије.
Недавно је Ваљевска пивара купила још једно познато пиво – Јагодинско, са чувеним чичом на етикети. Рецепт овог пива се строго поштује од 1852. године. Јагодинско је као створено за весело друштво, где се старији људи сећају своје младости, причају анегдоте из живота и великодушно деле с младима мудрост: „живот се пије великим гутљајима“.
За уживање у животу у Србији постоји реч мерак, и управо се тако зове пиво са лепом Маром на етикети. „Мерак“ је сладак колико треба. Пиво Мерак се пије из флаше, јер тако је укусније. Иначе, у Србији се празне флаше враћају у продавницу.
1875. године у једном од највећих градова источне Србије, Зајечару, отворена је пивара која је током прве године рада произвела 100.000 литара пива.
Мештани су високо оценили Зајечарско пиво и одмах све купили. Немци су у Другом светском рату у повлачењу из Зајечара узели сву залиху пива из пиваре – 313 хектолитара пива. Ја заиста волим ово пиће због трпког, уравнотеженог укуса.
Лепе су вечери у Србији… Миришу на топлу траву, чује се хор цврчака; са ораха мог суседа с времена на време падне један зрео плод, а негле у даљини тракториста жури да се врати кући. Које год српско пиво да изаберете, од првог гутљаја ћете осетити богату историју пивара, ценићете бригу са којом се чувају ове вековне традиције и схватићете да вас ћирилица на етикети чврсто спаја са овом земљом пуном љубави и људима који обрађују ту земљу и знају да цене живот.