Од референдума 21. маја 2006. године, када Црна Гора стиче и де јуре државну самосталност, навршило се 14 година. Црна Гора била је де факто самостална држава и прије мајског референдумa. Послије 5. октобра 2000. године пучистичка ДОС власт улази у кохабитацију са Милом Ђукановићем и прво му постепено препушта контролу над војском на територији Црне Горе. Након тога уз посредовање Хавијера Солане потписаног Споразума о констиуисању Државне заједнице Србије и Црне Горе 2002. године из савезних органа одстрањени су сви кадрови црногорске опозиције.
Први разлог зашто је Милу Ђукановићу било толико важно да заокружи државну самосталност је теоретско отклањање сваког, па и хипотетичког утицаја савезних власти на његов политички феуд. Други, не мање битан разлог, било је стицање већег кредибилитета у међународним односима кроз властито позиционирање за непосредну адресу у комуникацији са спољним фактором. Поједини истакнути дипломатски представници западних земаља у постпетооктобарском Београду компромитованог Ђукановића су сматрали непотребним, па чак и штетним чиниоцем. Медији под контролом режима у Подгорици често су били толико бијесни на Чарлса Крофорда, британског амбасадора у Београду од 2001-03. године, да су знали да га назову чак и „лидером великосрпске опозиције у Црној Гори“.
Ђукановић је у референдум од 21. маја 2006. године ушао уз наклоност комплетног спољњег фактора, укључујући САД, Русију и ЕУ. Подршка бриселске бирократије била је кључна у разбијању заједничке државе Србије и Црне Горе. Специјални изасланик ЕУ Франтишек Липка налазио се на челу референдумске комисије, а сам спорни процес гласања верификовао је специјални представник Европске уније Мирослав Лајчак. Поред апсолутне спољне подршке Мило Ђукановић је успио да издејствује неутралност савезних и дијела републичких власти у Србији, које је контролисао предсједник Борис Тадић.
Поред преко 2000 докумената о кршењу закона и процедуре поражена страна сабрала је у Бијелој књизи и објавила након референдума.
Сумњу на референдумско гласање баца и број уписаних бирача на референдуму. Наиме, по попису у Црној Гори је живјело 468.000 пунољетних грађана, од којих нису сви имали црногорско држављанство и стални боравак на територији Црне Горе у трајању од 24 мјесеца, што су били предуслови да би се неко стекао право гласа на референдуму. Стога, било је природно да број уписаних бирача буде за неколико хиљада мањи од броја пунољетних грађана. Десило се, међутим, супротно, број уписаних бирача износио је 487.000, тј. за 19.000 је био већи од броја пунољетних грађана који су тада живјели у Црној Гори.
Спољни дуг током независности порастао 6 пута
Упркос томе што су очигледно гласале десетине хиљада људи који нису испуњавали законске услове и што је резултат опредијелило тек нешто око 2000 гласова, референдум од 21. маја 2006. године произвео је неповратна политичка и правна дејства. Један од основних фактора који вреднује позитивне ефекте неке промјене државне политике и статуса је ниво економског развоја и спољашњег дуга. У државну самосталност Црна Гора је ушла са 700 милиона евра дуга да би се за непуних 14 година до почетка пандемије корона вируса више него упетостручио и достигао цифру од 3,8 милијарди евра. Ескалација задужења државе Црне Горе забиљежена је у последње 4 године, дуг расте за 1,7 милијарди, преко 400 милиона евра годишње. Новим задужењем, од прије неколико недеља, за санацију посљедица пандемије корона вируса од 250 милиона, јавни дуг Црне Горе пребацио је 4 милијарде евра. Процјене говоре да ће у ову сврху бити потребно још неколико стотина милиона нових позајмица.
Умјерен раст дуга сам по себи не би требало да буде нешто априори негативно, уколико је то условљено афирмацијом развојних потенцијала, из којих ће тај дуг касније бити враћан. Међутим, у Црној Гори то није случај и дуг је готово у цјелини настао као последица обезбјеђивања фискалног опстанка државе и финансирања безумног раста броја запослених у државној администрацији. Уочи референдума Црна Гора је издржавала 9000 државних службеника, да би за 14 година независности њихов број порастао за 250%, на преко 22000. Ова статистика је још изразитија када је у питању број јавних функционера, који буџет највише и коштају, јер имају веће плате, доприносе и након силаска са функције пуну плату примају још најмање годину дана. Број јавних функционера је са 1670, колико је црногорска администрација бројала 21. маја 2006 закључно са крајем 2018. године, достигао је невјероватних 4500.
Радници обесправљени и незаштићени
Необуздани раст државне администрације пратио је драстичан пад броја запослених у индустријској производњи са око 31.000 уочи референдума на једва 13000, прије него је почела епидемија корона вируса. Током последњих 14 година у Црној Гори није отворена ниједна озбиљна фабрика, а већи број производних субјеката, који су издржали санкције 90-их и први транзициони талас у независности, брзо су нестали. Главни привредни гигант из времена социјализма, Комбинат алуминијума Подгорица, годинама послује у стечају. Рудници боксита, који су представљали дио истог производног ланца, одавно су затворени. Ситуација је нешто боља у Жељезари Никшић, којом газдује турска компанија Тошчелик. Међутим, фабрика послује са смањеним капацитетима и више од 10 пута мањим бројем радника него у социјалистичко вријеме, односно период када је њоме управљао локални бизнисмен Миодраг Дака Давидовић.
Са 5000 колико је бројала у вријеме социјализма, жељезара данас у производњи запошљава само 300 радника, а предсједник синдиката Перо Кадовић тврди да радне снаге недостаје „у производњи, посебно у челичани и ковачници“. Поред лоших услова за рад и мјера заштите Кадовић се жалио и да се „свакодневно пријети кажњавањем и стално сазивају дисциплинске комисије“. Просјечна плата у жељезари данас износи 375 евра, што је двоструко ниже у односу на вријеме прије доласка Тошчелика, када је фабриком управљао Миодраг Давидовић.
У студији НВО Грађанска алијанса, издатој поводом 10 година независности, о стању радних права у Црној Гори стоји следеће: „Кршење права запослених све више постаје правило, не изузетак, како у погледу нередовних исплата зарада и нередовних доприноса за социјално осигурање, тако и незаконитим увођењем прековременог рада, незаконитог рада за вријеме државних и вјерских празника, злоупотребом анекса уговора о раду и обесмишљавањем привременог уступања запослених путем агенција“.
Није такође урађено ништа да се нови моменти искористе за ревитализацију грана привреде које су успјешно пословале у социјализму, а за које се у независној Црној Гори појавила повећана тражња. Цименат се у социјалистичко вријеме, када се градило неупоредиво мање него данас, производио у Пљевљима, а данас се увози углавном из Албаније. Такође, ништа ни домаћа радна снага није добила приоритет у запошљавању у грађевинском сектору, па већина грађевинских радника у Црној Гори данас долази из Албаније, Србије, Македоније, Босне и Херцеговине.
Настављена девастација туристичких потенцијала
Шанса да туризам постане замајац развоја цијеле државе је пропуштена, а трајна девастација туристичких потенцијала је интезивирана кроз изградњу масовну стамбених јединица на првој линији мора. За разлику од стамбених јединица, које у дугом року не доносе никакав приход држави, хотелски садржаји са 4 и 5 звјездица обезбиједили би трајне фискалне приходе и посредно омогућили би да туристичка сезона траје дуже од јула и августа. Рад хотела од 6 мјесеци значајно би помогао решењу проблема незапослености. По истом принципу доминантне стамбене изградње реализовани су пројекти Порто-Монтенегро и Порто-Нови, двије највеће гринфилд инвестиције на приморју, а слична је структура и Порто Будве, која је сада у фази изградњи. Солитери и стамбене јединице су планиране и у Милочерском парку, највреднијем локалитету на Јадрану, а урбанистички хаос, који се све више шири на подручју Боко-которског залива, пријети да локалитет которског Старог града буде изузет из списка УНЕСКО.
У 2006. годину Црна Гора је ушла са стопом покривености увоза извозом од свега 30,26%. Током 14 година независности ова стопа је континуирано падала, да би у 2018. износила свега 15,6%. Посебно лоша статистика је по питању увоза хране, који је са 260 милиона евра у 2009. скочио за преко 50%, на 396 милиона у 2019. Данас је за читавих 56 милиона евра увоз хране већи од укупног црногорског извоза, који је у 2019. износио свега 340 милиона евра. У Црној Гори се данас увозе чак и оне пољопривредне културе за чији узгој имамо идеалне услове, попут, рецимо, кромпира, који се увози из више од 10 земаља, укључујући и Луксембург. У претходној 2019. години, укупан извоз био је за 100 милиона евра мањи него у 2006. години, а увоз је са 1 милијарде и 457 милиона скочио на 2 милијарде и 600 милиона евра.
Систематско кршење људских права и слобода
На прољеће 2017. Црна Гора је постала чланица НАТО пакта без спроведеног народног референдума, што је у предсједничкој кампањи 2013. године обећао бивши предсједник Филип Вујановић. Деценију раније црногорска влада признала је и независност тзв. државе Косово. Неколико година касније премијер Душко Марковић је изјавио да је против одлуке о признању јужне српске покрајине било чак 85% грађана Црне Горе. Готово једнако расположење грађана било је и према санкцијама Русији, уведеним на прољеће 2014. године, гласању за пријем тзв. Косова у УНЕСКО и Интерпол и тд. Осим што је на много примјера током 14 година брутално газила народну вољу, власт спроводи систематску дискриминацију грађана који се изјашњавају као Срби, којих је по последњем попису 28,7%, а у државној администрацији запослено једва 4%. Ниједан Србин данас не ради у министарствима: рада и социјалног старања, науке и правде, Генералном секретаријату владе, Секретаријату за законодавство, а по један је у министарствима: културе, саобраћаја, за људска и мањинска права, здравља и иностраних послова.
Убиједивши се у властиту свемоћ, јер је успио да спроведе чак и одлуке против којих је било 85% грађана, Мило Ђукановић је крајем прошле године наложио усвајање тзв. Закона о слободи вјероисповјести. Преко 100.000 људи, који су на улицама црногорских градова протестовали читаву зиму били су хладан туш за режим, а самом Ђукановићу непосредно ставиле до знања да његова моћ и сила нису неограничене. Народно незадовољство и ослобођени слободарски дух на литијама Ђукановићеву власт су угрозили више него икада раније. Промјена власти сада је најреалнија и најизвјеснија за претходних 14 година, али она ипак неће донијети револуционарне промјене у погледу правног статуса државе. Без Ђукановића и владајуће номенклатуре, очишћене од фашистичких антисрпских елемената, створили би се услови за обнову братских односа Србије и Црне Горе. Модел који су примијениле Русија и Бјелорусија, када су укинуле границу, уклониле баријере за проток људи и капитала, максимално координисале сарадњу у области одбране, уз задржавање међународно-правног субјективитета могао би да буде примјер како би у будућности Србија и Црна Гора уредиле односе у корист својих грађана.
Када паду извоза, расту увоза, ушестострученом спољном дугу са тенденцијом даљег раста, два и по пута већој администрацији и исто толиком смањењу броја радника у производњи додамо низ корупционашких скандала и афера, у које су непосредно укључени чланови породице и најближе окружење Мила Ђукановића, испуњени су сви потребни критеријуми, прописани од стране Ноама Чомског, да се и Црна Гора сврста у «неуспјеле државе», које опстају на «злоупотреби моћи и злостављању демократије».
