Многи Руси (па и људи широм света) несумњиво проводе знатан део времена у самоизолацији гледајући филмове. Најразличитије. А ако говоримо о домаћој кинематографији, онда, наравно, прву виолину у њој тренутно свира Милош Биковић, који је публици познат по серији „Магомајев“, филмовима „Слуга“, „Кома“ и многим другим. Србина Биковића након интервјуа са Ксенијом Собчак многи су у Русији почели да доживљавају као готово главног „руског“ глумца. Егзистенцијално — или, ако хоћете, метакултурно — он је Рус.
Међутим, у контексту продора Срба у руску кинематографију, Биковић није једини пример. Можемо се сетити озбиљне глуме Милана Марића у филму „Довлатов“. Овај Србин је оставио снажан утисак и на „обичне“ гледаоце и на професионалне критичаре.
А. Герман, 2018 / «WDSSPR»/ kinopoisk.ru
Можемо се такође сетити и мањих улога Ивана Босиљчића, Небојше Дугалића и других. Наравно да не можемо говорити о снажној „српској експанзији“ у руској кинематографији, али сигуран сам (и то није само моје мишљење) да ће се присуство српских глумаца у нашим филмовима само увећавати.
Зашто се то дешава? Биковић је свакако добар представник српске глумачке школе, а они се траже у Русији. И за то постоје добри разлози. Са једне стране то је криза руске кинематографије (како би се још појавили глумци као Козловски и Петров?). И та криза је настала зато што је руски филм заборавио на своје изворе, престао да поштује своју традицију.
Д. Тjурин, Р. Пригунов/ kinopoisk.ru
Увек би ме зачудило кад чујем од неког познатог америчког редитеља (Кополе, Тарантина) да је учио да снима по филмовима легенди руске филмске школе. Спомињу Станиславског, Ајзенштајна. Испада да је Холивуд узео много из руског филма, а затим то све обогатио. Док смо ми уништили оно што смо имали и почели максимално да копирамо западне примере. Односно, копирамо копију. То заиста личи на нас: рушимо да бисмо затим изградили бог зна шта.
У Србији је филмска традиција још жива. И њихови глумци личе на Европљане. Српски глумци су, грубо говорећи, наши људи са европским цртама. Људи какви смо ми желели да постанемо али нисмо успели. И ти српски глумци могу да се реализују управо у Русији пошто им Запад нуди само улоге лоших Руса или лоших Источних Европљана. Један од најбољих примера тога је Раде Шербеџија.
Г. Ричи, 2000 / kinopoisk.ru
Зашто ја све ово говорим? Ове моје тврдње и претпоставке се не односе само на биоскоп. Србија је достојан носилац (бар по питању вере) свега онога што се може сматрати правим руским. У земљи на коју су се окомиле западне силе, у намученом народу (нико и никада неће заборавити бомбардовање од стране „цивилизованог света“), сазрео је веома важан осећај за традицију и континуитет.
Уједно, управо је у Србији та традиција обогаћена европским културним и метакултурним вредностима. А то је важан елемент и ту не мислим на псеудовредности које се као корона вирус шире по целом свету. Па и у Србији. Да не говоримо о Русији, која тврди да је антитеза Западу, али у суштини неуспешно покушава да га копира.
Не, европска баштина је она велика ствар која је омогућила прелазак из доба инквизиције у хуманизам. И то наслеђе не противречи руском свету, ни православљу, ни европској цивилизацији, ни светској. „Спојити две велике културе направити једну“. Управо, и само тако.
Моја следећа теза може звучати контроверзно, али осећам као писац да управо Србија (Балкан?) може постати то место где ће се под одређеним околностима догодити велика алхемија, спајање два наизглед неспојива (као што нас вековима убеђују) елемента. Међутим, може се догодити и супротно. У одређеној мери то се и дешава. Зато је овај регион тако важан и тако „фундаменталан“.
Што се тиче Срба у руској кинематографији, понављам, биће их више. И добро је. Успут, руска публика би требало да сазна шта је то нови српски филм (о чему ћемо још говорити). Јер српски филм, знате ли, није само Емир Кустурица.