У геополитичкој конфронтацији са Русијом САД доводе у опасност житеље Балкана и Јужне Европе. Европљане, који заправо не желе конфронтацију са Руском Федерацијом, вашингтонска пропагандна машина убеђује да се морају ослободити притиска Москве и изабрати други гас. Американци притом говоре о некој светлој али сасвим нереалној будућности.
Занимљив чланак бившег првог помоћника државног секретара за енергетику Френка Фенона објављен је на порталу The Hill, који пише о активностима Беле куће и Конгреса. Аутор тврди да Европа не мора да купује руски гас. Штавише, да јој руски гас уопште није потребан ако се узму у обзир перспективе у Источном Медитерану.
Он наводи различите пројекте који могу заменити гасовод Турски ток. На пример, гасовод од Грчке до Бугарске (а затим и до свих балканских држава), а још и крак из Израела, Грчке и Кипра. Другим речима, планова има напретек, и најважније је то да све пројекте активно подржавају Сједињене Америчке Државе. У САД је 2019. чак усвојен посебан закон „О безбедносном и енергетском партнерству у Источном Медитерану“, који су готово једногласно подржали и демократе и републиканци. Поред тога, амерички политичари су одржали многе састанке са регионалним званичницима на тему изградње алтернативних гасовода. Углавном, Американци изражавају спремност да притекну у помоћ „несрећним Европљанима” и спасу их од „злокобних канџи Москве”.
Мора се признати да су сви аргументи у чланку изнети прилично убедљиво. Али кад мало истражимо све ове пројекте схватамо да од америчких постулата не остаје практично ништа. О каквим се заправо пројектима ради?
Прво, реч је о интерконектору IGB од грчког Комотинија до бугарске Старе Загоре. У септембру 2020. заменик министра спољних послова Грчке је заједно са већ поменутим Френком Феноном обишао градилиште.
Али овде су важни бројеви. Гасовод је пројектован за пумпање 3-5 милијарди кубика гаса годишње, док данас само Бугарска троши око 3 милијарде. Тако да не може бити говора о било каквом снабдевању остатка Балкана. Осим тога, Грчка још не вади гас на налазишту Афродита, иако се о томе пуно причало. И још, завршетак изградње интерконектора IGB је прошле године одложен на неколико месеци, јер није било материјала због пандемије.
Амбициознији је пројекат изградње источномедитеранског гасовода EastMed, који би повезао налазишта гаса у близини израелског града Хајфе, као и Грчке и Кипра. Затим би плаво гориво ишло гасоводом Посејдон до Италије. Одговарајући документ потписали су у јануару 2020. председник Кипра, премијери Грчке и Израела. Најављене су испоруке до 10 милијарди кубика годишње.
Али и овде настају потешкоће. Кипар још не пумпа гас у довољним количинама. Не треба заборавити ни на то да Турска стално врши притисак на Кипар. Израелска налазишта су засад довољна за домаће тржиште. Штавише, полагање 2000 км цеви процењено је на скоро 10 милијарди евра, што је упоредиво са ценом гасовода Северни ток 2. Истовремено, могућности EastMed-а ће бити знатно мање. На пример, само преко првог крака Северног тока у Европу испоручује се до 55 милијарди кубика горива. Сви ови фактори одбијају потенцијалне инвеститоре, а оне који су већ пристали полако напуштају пројекат.
Главни снабдевач земаља Јужне и Југоисточне Европе данас је Гаспром који испоручује гас преко Турског тока. Отприлике половина гаса остаје у Турској, а остатак деле Грчка, Бугарска, Румунија, Србија, Мађарска и низ других балканских држава. Капацитет гасовода само за Балкан износи преко 17 милијарди кубика гаса годишње. Данас он ради пуним капацитетом и гаса поново није довољно. Мађарска, на пример, купује додатне количине гаса од Аустрије, која пак добија руско гориво преко првог крака Северног тока. Односно, не можемо говорити о алтернативама руском гасу.
Једини конкурент на данашњи дан је Азербејџан, који испоручује свој гас преко гасовода Танап (преко Грузије до Турске). Али ривалство Русије и Азербејџана регулишу искључиво тржишни механизми.
Азербејџан сада извози у Турску око 6 милијарди кубика гаса, једну милијарду у Грчку, а постоји и уговор о испоруци милијарду кубика горива Бугарској. Али гасовод још није завршен. Треба такође узети у обзир да је Азербејџан фокусиран пре свега на турско тржиште.
А сада о политичком притиску. У комуникацији са својим партнерима Русија никада није користила принцип „радите како вам кажемо, или искључујемо гас“. Испоруке могу бити смањене, али само због спорова око уговора. У оквиру ЕУ је чак спроведена истрага која је потврдила да Москва испуњава све своје обавезе. Недавно је то потврдио и шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борел.
Гаспрому се једино може замерити да одбија да испоручује количине гаса које нису предвиђене уговором. Али тешко да то можемо сматрати „политичким притиском“ Руске Федерације на европске земље.
Морамо такође бити свесни да Сједињене Државе спроводе своју пропаганду – односно причају приче и застрашују – не само због политичких разлога. Вашингтон се нада да ће једног дана читава Европа куповати њен компримовани природни гас који је по правилу скупљи. Истовремено, Европљани ће морати да граде терминале на свој рачун, док Гаспром и сам пуно улаже у стварању гасне инфраструктуре.
Једино што Американци нису узели у обзир је то да људи нису толико глупи. Упркос политичком притиску Вашингтона, народи и политичари које они бирају савршено добро знају ко је пријатељ или бар поуздани партнер.
Фотографија: Dmitry Lovetsky / AP Photo
