У чланку за портал „Независимаја газета“ руски политиколог, директор Фонда за прогресивну политику и оснивач пројекта „Балканист“ Олег Бондаренко објашњава зашто су бошњачки и хрватски чланови државног врха БиХ одбили да се састану са руским министром спољних послова током његове балканске турнеје.

Учесталост међународних контаката шефа руског Министарства спољних послова Сергеја Лаврова током пандемије је наравно опала. Отказане су бројне посете и састанци са страним колегама. У том контексту, пријатан изузетак била је задња балканска турнеја руског министра. У Загребу су Лаврова примили неочекивано срдачно, углавном због чињенице да је ово била прва његова посета у последњих 16 година. Током Лавровљевог боравка отворена је нова зграда руске дипломатске мисије, а вођени су и преговори о отварању представништва Россотрудничества у главном граду Хрватске.
 
У Београду је шеф руског Министарства спољних послова, као и увек, примљен на високом нивоу. Током дана Сергеја Лаврова лично је пратио председник Србије Александар Вучић, што у сличним случајевима раније није радио. Србија је данас најважнији геополитички савезник Москве у Европи, Русија и Србија имају заједничку енергетску политику, Србија остаје неутрална земља у сфери безбедности и активно се одупире притиску Запада да уведе антируске санкције. Санкцијама се није придружила ни БиХ, али само због принципијелног става Републике Српске и њеног лидера Милорада Додика.
 
Лавровљева балканска турнеја је почела управо од Босне и Херцеговине. А то је био и најтежи део програма. Након састанка у Источном Сарајеву са актуелним председником Председништва БиХ који заступа интересе Срба, Додиком, Лавров је наставио преговоре са председавајућим Саветом министара БиХ Зораном Тегелтијом, председницом Републике Српске Жељком Цвијановић, као и представницима парламента Републике Српске.
 
Треба напоменути да се ротација у Председништву БиХ одржава сваких осам месеци. То предвиђа Дејтонски споразум из 1995. године. Истовремено, српско руководство се редовно преиспитује, подвргава притиску и умањује од стране „високог представника ЕУ“ који није предвиђен ниједним споразумом и који има право вета на сваку одлуку коју донесу законите власти.
 
Актуелни босански „европски комесар“ — представник Аустрије Валентин Инцко — дуго и оправдано иритира Србе у БиХ. Москва је више пута говорила да је та функција непотребна. Током своје последње посете, Лавров је такође нагласио да Босни и Херцеговини одавни није потребан страни протекторат и упозорио западне партнере да се Дејатонски споразум не сме укинути, јер то ће имати озбиљне последице.
 
То је очигледно изазвало незадовољство поменутог „европског комесара“, који је саветовао хрватским и бошњачким члановима Председништва БиХ да одбију преговоре са Лавровом. Што су они и учинили и нису се појавили у 9 сати 15. децембра на унапред договореном састанку. Та пауза је попуњена наставком преговора са Додиком. Али Лавров је нашао време да се састане и са правим лидером босанских Хрвата, лидером ХДЗ-а и чланом Колегијума Дома народа БиХ Драганом Човићем, политичарем који не зависи од Загреба. Када су Бошњаци пре две године изабрали „свог“ представника Хрвата, Човића, нарушили су давно успостављену праксу одржавања међунационалне равнотеже.
 
Сада ће нова америчка администрација највероватније покушати да укине Дејтонски споразум. Одустанак Жељка Комшића и Шафика Џаферовића од састанка са Лавровом може бити повезан са овом чињеницом. С тим су у одређеној мери повезани и преговори руског министра у Загребу о томе колико би Хрватска била заинтересована за одржавање тренутног статуса кво у БиХ. Јер свима је очигледно да ће сваки нови грађански сукоб коначно ставити тачку на државност овог неоствареног до краја пројекта. А у том случају Београд и Загреб ће моћи да се врате пројекту поделе БиХ између Србије и Хрватске, о чему су својевремено разговарали Слободан Милошевић и Фрањо Туђман. Истина, исламски фактор и, највероватније, Сједињене Државе биће против таквог сценарија, и тражити управо супротно — појаву прве праве исламске државе у Европи, која ће постати могућа само ако Република Српска буде ликвидирана. А ово је већ директан пут ка новом рату. Балкан је и даље буре барута.