Руски драмска списатељица Љубов Муљменко представила је 23. октобра свој редитељски деби „Дунав“. Као сценаристкиња освајала је награде ове године у Кану филмовима „Отварајући песнице“ и „Купе бр. 6“. „Дунав“ је први пут приказан на фестивалу „Кинотавр“ где се такмичио за главну награду.
Понекад свако од нас пожели да следи пример Московљанке Нађе: да се отараси свих послова и побегне главом без обзира у сунчани Београд, да дозволи да га живот сам носи, и удари бригу на весеље. Међутим, Нађа не зна правила нове игре, не зна да је лично пространство прилично конвенционалан појам, а израз Sorry, I don’t speak Serbian не служи као штит од неочекиване пажње. Нађи је у почетку удобније да посматра са стране: она седи на обали реке, гледа како пролазе чамци, а на њима весели Срби који је поздрављају.
Недостатак дистанце је у почетку нервира, покушаје упознавања у кафанама она игнорише, много је удобније гледати у телефон који пршти од радних порука. Само шармантни Ненад успева да отопи лед — само Неша, „који је учио руски у школи и мало на факсу“. Он, попут Дунава носи Нађу, увлачи је у андерграунд Београда.
У овом филму нећете видети туристичке атракције као, рецимо, у „Хотелу Београд“. А улогу изабраника „руске принцезе” овде не игра згодни Биковић, већ аматер – један од београдских пријатеља редитељке. Пре овог филма он није имао никакве везе са кинематографијом, радио је у магацину књига. Због филма је дао отказ, а затим се запослио у пицерији.
Према речима Муљменкове, сви млади српски глумци су толико неговани, као да су сишли са насловне стране неког модног часописа. На кастингу су личили на заводнике, а не на безбрижне луталице, признала је редитељка. Али њен пријатељ, који није глумац, одмах је пронашао заједнички језик са главном глумицом. Морао је да научи мало руски, тачније – говорио је на свом руско-српском језику.
Важна особина овог филма је документарни начин снимања. Када се јунаци нађу у вртлогу градских догађаја — било да је то перфоманс у подземном пролазу или наступ музичара у кући исцртаној графитима — кадар престаје да буде статичан, клизи као поглед и пробија „четврти зид“.
У међувремену, до изражаја долази балкански контекст. У бару, где се јунаци упознају, бармен се шали: „Данас пијемо за браћу Црногорце: за пораз Мила Ђукановића на изборима!» И, наравно, звучи лежерно бачена фраза „Руси и Срби ће се увек разумети“.
Иначе, редитељка је посебну пажњу посветила песмама. Све композиције су искључиво српске и југословенске, свака песма је на свом месту. Дакле, у аутобусу који иде од аеродрома до центра хероину дочекује песма „Београде“ Ђорђа Марјановића и као да поручује „ти срце своје несебично дарујеш“. Као што је рекла Љубов Муљменко, дозволу за коришћење музике добила је с великим потешкоћама: лично је писала сваком власнику ауторских права. Међутим, овако деликатан приступ стварању атмосфере Београда је разумљив: у протеклих седам година Муљменко долази у Србију најмање једном годишње и говори српски.
И у филму нећете пронаћи слику „просечног Србина“. Ненад, према речима његовог пријатеља Дулета, „плива узводно”, одбија да размишља о прошлости и будућности и држи се филозофије „живети овде и сада”. Чак и у посебно осетљивом питању – после спонтаног љубавног чина – понудио је збуњеној Нађи да попије „антибеби пилулу“ – „Али боље немој, јер опасно је“. За Нешу је беба дар од Бога, а не почетак одговорности. Међутим, он је и по томе прави Србин, јер српски мушкарци воле децу. „Кад дођеш у Београд, одмах пожелиш да имаш дете“, описује ову особину Љубов Муљменко.
Неша одузима Нађин телефон и заузврат јој даје осећај живота у овом тренутку. Мисли о повратку у Москву јој нису пријатне и она одлучује да остане. Али немогуће је заувек бежати од рутине, и Нађа мора да се суочи са рутином свакодневице, тачније са последицама Ненадовог безбрижног живота…
А затим јој Неша буквално „краде“ сцену: ако смо до сада свет око себе видели њеним очима, сада упознајемо Ненадов лични живот без Нађе, а она се сама претвара у пасивног посматрача. Неша наговара свог пријатеља да напусти посао, научи да жонглира, а затим крене на пут са њим, Нађом и Дулетом. И пут их води низ Дунав.
Нађа на крају ипак успева да поврати контролу над својим животом. Бујица слободе је није однела на дно, а „лутајући циркус“ наставља пут без ње. Она је Нађа, Надежда, нада, а он Ненад: њихова имена су својеврстно оличење супротности. Иначе, то су и права имена глумаца: живот није ништа мање симболичан од фикције. Филм се може гледати на руском стриминг сервису СТАРТ од 29. октобра.