УВОД
Срећа је најбољи лек против свих болести – тако сам размишљала док сам се са Татјаном Рибаковом возила пролећним путевима Србије. Ишле смо полако, не ризикујући брзу вожњу по влажном путу. Пред нама изнад хоризонта се навлачио тежак олујни облак, а иза њега, позлаћујући му ивице, избијали су зраци сунца. Мимо нас су промицала поља младог кукуруза, а кроз њихово светло зеленило трепериле су јарке боје пољског цвећа. Црвене булке стапале су се у једну целину и чинило се да би онај ко се на том месту задржи макар и накратко одмах заспао, као Дороти са својим Тотом, усред те раскошне пољане. Ауто-пут влажан од кише можда и није био поплочан жутим циглама, али исто тако нас је водио у смарагдну земљу прозрачних река, брежуљака, озеленелих шума које одишу свежином и топлих извора са живом водом. Свет балканске природе, препун чистоте, долазио нам је у сусрет, испуњавајући нас одушевљењем и радошћу.
На пут смо кренуле доста касно (јер из Београда са његовим заносним чарима није се лако извући), па сада нисмо журиле, уживајући у слободи и ишчекивању нових сусрета.
За нама су остала три месеца карантина, затворених граница и тужних вести. Није никакво чудо што је овога пута главни циљ још једног нашег путовања по дивној Србији било здравље.
Поново смо се окупили: главни организатор свих наших победа, координатор пројекта „Балкански путник”, познати српски глумац и водитељ Марко Долаш (овога пута ће се опробати у новој улози: као фотограф), наш нови уметнички директор Ана Зелинска, Татјана Рибакова и ја. Преда мном и мојом пријатељицом и коауторком Татјаном био је задатак да испробамо све могућности оздрављења у Србији.
А то је баш оно што нам је у овом тренутку потребно. Ми, чланови одавно уходане екипе аутора серије туристичких водича, за време епидемије која је неочекивано погодила цео свет, нашли смо се на различитим местима. Татјанина кућа се налази у селу недалеко од Лознице. Са веранде су пружа чудесан поглед на брдске падине, беле кућице са крововима од ћерамиде и поља кукуруза, преко којих повремено протрчавају срне, а понекад се може видети ловац са пушком на рамену и псом гоничем крај ноге. Терасу обавија црвено-ружичасти грм, а башта се пружа низбрдо до речице. Као и многи становници српских села, Тања је тешко време карантина провела са свим укућанима, негујући башту и окопавајући воће. Од огромне количине витамина које је узимала по савету лекара добила је алергију и, наравно, пожелела је да болест заустави не додајући списак нових лекова, него водом из термалног извора.
Ана се враћала из Русије у Црну Гору баш у том несрећном тренутку када је проглашен карантин и заједно са другим путницима са лета Москва-Подгорица нашла се у карантину на две недеље, а затим на још две у студентском дому специјално намењеном за ту сврху. Сада се већ са смехом сећа како су јој послужавник са храном, која је била црногорски укусна, додавали испод врата, као неком опасном затворенику. За то време је потпуно побледела и сад су јој потребне шетње на врелом балканском сунцу.
А мене је спасао пас. Стари верни друг се подигао на болесне ноге и опет стао у службу. Све нас је редом изводио у шетњу на растојање 100 метара од куће, у предиван храстов шумарак… Међутим, и ја сам осетила последице живота у затвореном: прекомерна телесна тежина, са којом се и без тога борим читавог живота, од вечитог грицкања и непрекидног седења за компјутером подигла се за око пет килограма „изнад уобичајеног”… Сопственим снагама нисам у стању с тим да се изборим и зато ми је потребна професионална помоћ.
И Марко Долаш је провео време „у заточеништву” у Београду, али он није седео беспослен. На десетине хиљада људи погледало је концерте „Песме у полицијски час”, које је Марко сваке вечери изводио онлајн из свог стана. Волонтерски пројекат познатог глумца и певача већ током реализације је назван: АРТ-ТЕРАПИЈА… Међутим, месец дана је провео у четири зида без могућности да се прошета, бави спортом на ваздуху или се просто види са пријатељима у кафани (а у нашим ранијим књигама смо већ објаснили шта за Србе значи дружење за шољицом кафе или чашицом ракије)… Укратко, Марку је такође било потребо да се врати у форму, да поново почне да тренира у теретани, плива у базену и надише се свежег планинског ваздуха.
Сигурно ћете помислити да би вам свима то користило после тешкоћа које су нас задесиле са овом короном?
И ми смо тако помислили! Када се сав овај ужас коначно заврши, свима би добро дошао опоравак у познатим бањама Србије.
— Познатим? – запитали смо једно друго. Нажалост, није тако. Изузетне српске бање нису познате онолико колико заслужују.
А овде их има много, само термалних је преко сто. Минерални извори, еколошки чиста околина, ваздушне бање које настају приликом сусрета ветрова са Јадранског мора, Алпа, Карпата и Родопских планина, медицина која чува најбоље југословенско искуство, а користи савремену опрему, и све то окружено освежавајућом, предивном природом која сама по себи људима улива осећање среће. А пошли смо од тога да је срећа најбољи лек.
***
Читаоци већ познају наша два водича кроз Балкан.
У првој књизи „Моја дивна Србија” поделили смо са вама наша лична искуства из живота на Балкану. Сама по себи, без лажне скромности, то је занимљива прича о историји, обичајима, навикама Срба, о путовањима, планинама, травама и рекама. Али та књига се одједном прославила тек када ју је председник Србије Александар Вучић поклонио председнику Русије Владимиру Путину. Боље промотере нисмо могли да пожелимо, зар не?
За „дивном” је уследила „Моја укусна Србија”. Летње путовање по планинама и долинама Србије уз заустављање у старим кафанама, у којима домаћини из генерације у генерацију чувају рецепте старих краљева, по фармама крава, по београдском Монмартру, чувеној Скадарлији, по пчелињацима и пијачним месарама, постало је путописна књига у којој има више доживљаја него рецепата, а рецепата је 50!
Овога пута ћемо са вама поделити утиске о свему што Србе чини тако лепим, згодним и здравим. Испричаћемо вам причу о зеленим рекреативним зонама и националним парковима. Нећемо заобићи ни производњу еколошки чисте хране: на пример, српске малине, која се овде производи у количинама које могу да намире пола света.
И, наравно, нећемо изоставити ни тему кухиње. Немојте се чудити, управо у српским кафанама можете појести здрав оброк. Јер здраво се хранити не значи грицкати само сирову шаргарепу или гутати искључиво кувану говедину. Нипошто! На српски начин здрава храна значи одгајана без хемикалија, на еколошки чистим пољима. Ја сам, на пример, тек у Србији, у рејону Нове Вароши сазнала за еколошки чисту хељду. Ту се она сеје, одгаја и од ње се праве палачинке.
Све ћемо проверити на себи: од популарних капсула за мршављење до умивања очију водом са извора. Како бисмо одговорно могли да препоручимо својим читаоцима рехабилитацију и посебно велнес у Србији, Татјана и ја ћемо проћи куре лечења у најразличитијим бањама, обићи ћемо најбоље зелене зоне, пробати свежу пастрмку право из рибњака у планинама и свим плућима се надисати свежег балканског ваздуха.
Прочитајте, изаберите шта вам може бити од користи и осмислите своје сопствено путовање кроз дивну, укусну и здраву Србију!
