— Шта ли ради моја љубав? – запевали су музичари у једној скадарлијској кафани, а ја сам још у првом тактовима песме замислила тужног и заљубљеног певача…
— Чија је то песма? – питала сам тада хармоникаша Славољуба.
— Нашег чувеног уметника Звонка Богдана, — одговорио је он, а већ следећег тренутка показао нам диск на чијем је омоту био човек племенитог лица и сјајног осмеха.
Затим смо се вратили у хладну Русију, али отад се више нисмо растајали са српским певачем. Звонко Богдан нам је певао док смо се возили завејаним руским путевима, враћао нас својим гласом у сунчану Србију, у београдске кафане које раде до јутра, на непрегледна војвођанска поља, где крај камених кућа дубоко уздишу коњи врани…
Пут раван као стрела се пробија кроз винограде, а у даљини се види замак-медењак – винарија уметника који је родну земљу тако опевао да и људи који никада нису били у Србији осећају као да су тамо у најмању руку одрасли.
На улазу у винарију дочекују нас чувених осам тамбураша који наступају са Звонком Богданом.
На овој плодној земљи вино се прави хиљадама година, од Христа. Винарија Звонко Богдан производи 11 вина, најјефтиније кошта око седам евра, најскупље Icon Campana Rubimus, око 50 евра за флашу. Годишње се произведе око 350 хиљада флаша вина, или трећина милиона пријатних разлога за славље.
А ево и скулптуре самог домаћина! Нажалост, одмах су нам рекли да Звонко не даје интервју новинарима, али дозволиће нам да разговарамо телефоном. Па ако га и не видимо уживо, бар ћемо имати фотографију његове скулптуре.
У винарији постоји огромна сала за прославе. Импресивне су тамне дрвене греде, кристални лустер, огроман камин и библиотека на другом спрату до које се можете попети само великим степеницама, како у филму о Харију Потеру.
У винарији су најзанимљивије свакако просторије за прераду грожђа. Овде је хладно, под је мокар јер се стално полива из црева. Огромне цистерне чувају хиљаде литара вина.
Иако је берба грожђа већ завршена, успели смо да видимо како се прерађује слатки жути мускат. То је веома тежак посао и у њему нема нимало романтике.
Грожђе се ставља у машине које га прво чисте од гранчица, а затим пресују и пуне соком цистерну у којој се он хлади.
Затим тај сок пролази кроз ферментацију и сазревање вина да бисмо на крају добили незаборавни укус лета 2020. године.
А најлепше место у винарији је подрум у коме скупа храстова бурад дају вину арому.
Сала за дегустацију се такође налази у подруму иза стакленог зида. Јер процес дегустације је интиман и деликатан, овде мора бити посебна температура, клима… Речју, вину не треба сметати. Али треба уживати гледајући га.
Винарија предлаже вина названа у част познатих песама Звонка Богдана: „Живот тече“, „Осам тамбураша“.
А на флашама је насликано све што Звонко Богдан воли: коњи, голубови, тамбураши, музичке ноте…
На флашама друге скупље серије вина су слике познатог сликара Русина из Суботице и великог пријатеља Звонка Бодана – Еугена III Кочиша.
— Ово је тако добар спој вина, музике и сликарства да се чини да ће вино запевати кад отвориш флашу, — кажем ја лепотици Драгани, која нам је љубазно организовала екскурзију.
Иначе винарију може да посети и да проба вина свако ко пожели. Екскурзије се воде на три језика: енглеском, мађарском и српском.
Драгана нам говори да овде долазе и Руси којима се највише допада пино гриђо.
— Ако вечерас нисте заузети господин Звонко Богдан је спреман да се види са вама у Суботици. Чекаће вас у шест увече, — каже ми Драгана.
Ја сам остала без речи од узбуђења. Жеље се ипак остварују!
Звонко нам је договорио сусрет у кафани поред продавнице вина назване у његову част.
Изгледао је баш као на концертним плакатима. Упутио ми је сјајан осмех и нежно ме гледао у очи, галантно пољубио руку. Чинило ми се да сањам. Сели смо за сто, а чувени певач је наручио малену шољицу еспреса.
— Ја не дајем интервју, — рекао је пошто је приметио да сам се спремила да укључим диктафон.
— А да ли смем да испричам читаоцима о нашем разговору, — питала сам.
Он се поново осмехнуо и рекао: „А како ја то могу да вам забраним!“
Напричали смо се усласт. Звонко Богдан се жалио да савремени људи проводе живот у некој бесмисленој трци за недостижним, да не стижу да цене лепоту тренутка који одлази и о којем он пева у својим песмама.
— Не знам како их пишем. То су слике из мог детињства, из младости – кад сам спавао у штали са коњима, бос трчао за голубовима, дочекивао зору са вољеном – речи се саме нижу. Ја ништа не измишљам. Певам о ономе што сам доживео… Свака љубавна песма је посвећена конкретним женама. Дивно је што Руси без знања језика тако осећају атмосферу мојих песама. Једном, осамдесетих година, наступао сам у Грозном. После концерта код нас долази мушкарац у чудној капи и пита: „Ко је од вас Звонимир Богдан?“ Ја му одговарам, а он скида капу и каже: „А ја сам Владимир Богдан!“ Сликали смо се тада и ту слику још увек чувам, — говори уметник.
— Ја вас сада слушам и осећам носталгију према временима које нисам ни знала.
— Тако и треба, — смеје се Звонко и узима још један гутљај кафе.
Звонко је дирнут нашим причама о томе како су нас његове песме грејале у Русији. Он поносно прича о својој деци и унуцима који су се разишли по целом свету.
— Унуци обожавају да долазе код мене. Ја нисам пуно времена посветио деци, јер сам много радио, али зато унуцима могу да дам све што имам – говори певач.
Посебно је поносан на најмлађу унуку која је тајно од родитеља уписала медицину у Америци. Она је први страни ученик у америчкој школи која је четири године била најбоља ученица генерације. Сетио се и својих родитеља. Отац је у ћошку држао тамбуре на којима је мали Звонко научио да свира. Са захвалношћу је говорио о својим учитељима и пријатељима из оркестра који су га научили правилном дисању и певању. Сетио се како је чувена оперска певачица из Београда посећивала његове концерте и говорила да мора да научи да пева као он.
Растали смо се као најбољи пријатељи. Звонко нам је посаветовао да купимо сину клавир и да му не бранимо да пушта дугу косу, позвао нас је на концерт у Београд који ће ускоро организовати. А на самом крају сусрета поклонио нам је флашу свог вина и потписао се на етикети.
Наслонила сам флашу на ухо и учинило ми се да јесење вино затворено у флаши свира као тамбура.
