Скривајући се иза гласних парола – „сви у борбу против корупције, за социјалну правду и очување КиМ у саставу Србије“ – српски опозициони политичари недавно су показали да су пре свега спремни да се боре само за интересе Запада. И своје личне, свакако. 

Протести под паролом „1 од 5 милиона“ су се постепено претворили у саставни део политичког живота савремене Србије, а њихов интензитет се из недеље у недељу мало повећавао, мало смањивао. Учеснике акције није бринуло ни то што се одржавају за време Великог поста (а религиозност је за Србе у шареноликом балканском котлу увек била важна), ни то што је Београд усред важних интензивних преговора са сепаратистичком Приштином и њеним прекоокеанским старатељима. О свему томе лидери опозиционог „Савеза за Србију“, који манипулише протестним расположењем, као да ни не желе да мисле. Они се руководе само идејом да свргну председника Александра Вучића и актуелну владу. Међутим, ти су људи заправо веома проницљиви и имају јасан став што су више пута показали. 

Присетимо се њихових назови достигнућа која су уписана у најновију политичку историју Србије. Присетимо се и изведимо закључке. 

Клевета и „независна од Русије политика“

Узмимо, на пример, Вука Јеремића, председника Народне странке, министра спољних послова у доба прозападне српске демократије на челу са Борисом Тадићем и чак председавајућег 67. редовне седнице Генералне скупштине Уједињених нација. Твитер овог опозиционара се одавно претворио у мегапопуларан медиј, где се он по правилу огорчено и љуто исказује о актуелним дешавањима. А разлог његове огорчености је Александар Вучић и све што је с њим повезано.  

Вук Јеремић се исказао и уочи посете председника Русије Владимира Путина Београду, што је српско друштво не без разлога доживело као знак да званична Русија подржава актуелно српско руководство. Јеремић није могао да прећути чињеницу да је руски лидер наградио свог српског колегу Орденом Александра Невског. По његовом схватању, Путин је наградио српског председника орденом који се даје чиновницима после 20 година рада, па је тако руски председник показао шта заправо мисли о Вучићу, односно „смеје му се и презире га“. Тако бар сматра Јеремић. Очигледно му нико није рекао да је исти орден додељен и сада већ бившем председнику Казахстана Нурсултану Назарбајеву, који никада није био руски чиновник. 

Посета руског председника Србији је одржана на највишем нивоу и церемонија доделе ордена такође. А амбасадор Русије у Србији је све оне који не знају историју „подсетио“ да је пре Вучића орден Александра Невског добио и краљ Александар I Карађорђевић, црногорски поглавар и српски православни владика Петар II Петровић Његош, српски политичар и дипломата Никола Пашић. А Александар Вучић је први српски политичар новије историје коме је уручен тај орден, „што пуно значи“, рекао је амбасадор.  

Али ни ту се Јеремић није зауставио и изјавио је за медије да „Русија подржава Србију, али Путин Вучића презире“. Ако је веровати Јеремићу испада да овом Русијом управљају не баш паметни људи. Они презиру актуелне српске власти, али ордене које су носили Александар I Карађорђевић, Његош и Никола Пашић у стању су да дају било коме. Порука Јеремића је јасна: тако се залетео да се не боји да увреди ни Русију. Али са таквим ставом, као и са оним да „Косово није Србија“ (на чему је доживео фијаско фрик политичар Чедомир Јовановић), у српском друштву нећеш добити поене и нећеш се дуго задржати у политици. 

А ван предела домаћег политичког и информационог поља Вук Јеремић зна и да се опусти. Тако је још 2008. после руске операције „принуђења Грузије на мир“ шеф српског МСП-а Вук Јеремић за аустријско издање Die Presse рекао да „Србија није део руске политике“ и да је за њу „територијали интегритет нешто свето“. Испада да и поред руске помоћи по питању Косова Београд неће признати Јужну Осетију и Абхазију. Нешто слично је недавно поводом Крима рекао и Александар Вучић, али звучало је другачије, као да се извињава: наводно, чим признамо Крим одузеће нам Косово. А Јеремић је онда био у „својој средини“ и показао је своје право лице. 

Желео је да преда српског хероја Хашком трибуналу, а Москва му је ишла на живце

Са сличним „поштовањем“ се према Москви односио и бивши Јеремићев шеф Борис Тадић. Он је некада изабрао Јеремића за свог старијег саветника у спољној политици, а затим је Јеремић постао један од првих људи Демократске партије коју је предводио Тадић. Тадић је на речима увек изражавао симпатије према Русији, али као неко ко је одрастао у породици „професионалних дисидената“ бивши председник Србије је увек био окренут ка Западу и намеравао је од самог почетка да поведе земљу у ЕУ, а, ако узму, и у НАТО. Зато не треба да нас чуди што српски војници, на пример, нису учествовали у Паради победе на Црвеном тргу док је Тадић био председник Србије. 

Није чудна ни ова информација које се домогао Викиликс и поделио је са светом: Миодраг Мики Ракић, шеф администрације Бориса Тадића, жалио се отправници послова америчке амбасаде у Србији Џенифер Браш на Москву. Наводно, говорио је да „Руси знају где се крије генерал Ратко Младић, али неће да кажу“. А та чињеница и самом Тадићу „иде на живце“. Није случајно званични Београд затим изјавио да ће оснивач Викиликса Џулијан Асанж бити ухапшен само ако се појави у Србији…

Москва, наравно, није тада обратила посебну пажњу на незадовољство српског председника. Али српски народ му није опростио и одбио је да му да још један председнички мандат. Нису му опростили што је предао Хагу и другог легендарног лидера босанских Срба – Радована Караџића, за чије је хапшење, према информацији познатог српског политичара Синише Вучинића, налог дао сам Тадић. Нису му опростили ни то што је дозволио да се о судбини Косова не решава у Уједињеним нацијама већ у затворенијим „корпоративним“ структурама Европске уније. И, наравно, нису му опростили прве договоре о Косову, који су били заправо пролог самопроглашења независности.  

Тадић се притом крио иза леђа лидера Левице Србије Борка Стефановића који је у новембру 2018. махао пред камерама својом крвавом кошуљом након неког напада на њега. Тако су и почели протести у Србији. Испада да су за лидера сада већ социјалдемократа ови протести исто тако занимљиви као и за његове прозападне демократске колеге. А то значи да је сачувао и амбиције да се врати на власт. 

Радост због неправедне осуде и патриоски раскол

И, наравно, говорећи о лидерима српских уличних протеста не можемо да изоставимо једног од главних говорника: познатог не само у Србији већ и у свету глумца Сергеја Трифуновића. Током своје каријере овај уметник није одустајао од сумњивих улога са тачке гледишта српског самосазнања. У филму „Стршљен“ убедљиво је одглумио албанског терористу и бандита, у холивудском „Спаситељу“ Србина који немилосрдно сече прсте босанским бакама, а у српској „Турнеји“, филму потпуно насићеном атмосфером „како смо само лоши ми Срби“, храброг српског команданта у ком се лако препознаје покојни херој рата деведесетих Жељко Ражнатовић Аркан, али који на изопачен начин убија интелигентне хрватске заробљенике… Зато је сасвим логично што је Трифуновићев „Покрет слободних грађана“ поздравио пресуду доживотног затвора коју је Хашки суд изрекао Радовану Караџићу.  

На својој страници на друштвеним мрежама као одговор на примедбу да има руско име, глумац је испалио: вотку не пије, Ладу не вози, руску салату не једе, Ана Ивановић му се више допада од Марије Шарапове и увео је личне санкције против Русије. То је, свакако, била шала, али у свакој шали, као што је познато…

Кад гледаш све ове занимљиве ликове понекад се чудиш како је међу њима доспео вођа патриотске и у целини нормалне странке „Двери“ Бошко Обрадовић? Према подацима инсајдера блиских политичким круговима, када Обрадовић није добио руску подршку на највишем нивоу и био спречен да створи своју фракцију у парламенту, прешао је на обичан за српску политику метод: отишао је у америчку амбасаду… То су ипак можда само гласине. Али током протеста „1 од 5 милиона“ Обрадовић се посвађао са ништа мање харизматичним саборцем Срђаном Ногом и растали су се са узајамним увредама и искључењем Ногa из странке. Сам лидер покрета је објаснио да је Ного прекршио партијску дисциплину, упућујући недопуштене претње смрћу председнику Вучићу и премијерки Ани Брнабић, а била је и јавна демонстрација импровизованих вешала за обоје. Други сада такође бивши члан руководства „Двери“ Зоран Радојичић је објаснио за „Политику“ ситуацију на следећи начин: на конфликт унутар партије утицало је и прикључење „Двери“ опозиционом „Савезу за Србију“ који су створили политичара који сносе одговорност за распад земље и издајничку политику. 

Било како било, тај „Савез“ поново позива сународнике „да исукају мачеве“ 13. априла. И, наравно, хиљаде људи ће кренути за гласницима права и слобода као и у Булдожер револуцији 2000. године када је свргнут Милошевић. Кренуће, а неће ни размишљати о томе да чак и ако све успе онима који не воле ни Русију ни Србију, може бити само још горе.