У време када се у Црној Гори заоштава верска конфронтација, у Македонији су све гласније изјаве да и њихова аутокефалност није далеко. И можда и нема неког отвореног сукоба као у Црној Гори, али за јединство канонске Српске православне цркве македонски случај је много опаснији.
У јануару ове године премијер Северне Македоније Зоран Заев, који се повукао после неуспешног покушаја да угура своју земљу у ЕУ (и који, како се чини, не планира да напусти политичку сцену, јер врата у ЕУ нису још скроз затворена) и његов наследник Оливер Спасовски, посетили су Цариградску патријаршију и тражили од Вартоломеја да се обрати пажња на питање такозване Македонске православне цркве, односно раскола, пошто на територији Северне Македоније постоји само једна канонска црква – СПЦ.
Цариградски патријарх је прихватио овај апел и обећао да ће га размотрити. „Васељенска патријаршија званично је потврдила да не одустаје од жеље да реши питање аутокефалности Македонске православне цркве, упркос противљењу Српске и Руске православне цркве“, речено је том приликом.
„Цариградска патријаршија је спремна да легализује још један раскол“, овим речима у свом Телеграм каналу реаговао је Владимир Легојда, шеф Синодалног одељења за односе Руске православне цркве са јавношћу. „Како преносе медији, патријарх Вартоломеј је подржао и прихватио апелацију непризнате Македонске православне цркве. Очигледно је одлучио да удовољи политичким елитама користећи религију у својим играма. Заправо, ово није ништа друго него ударац у леђа Српској православној цркви, коју већ прогањају у Црној Гори. Још немате томос? Онда долазимо да вам помогнемо…“
Легојда је, наравно, у праву, посебно ако се сетимо како су се догађаји развијали. У априлу 2018. Цариградску патријаршију посетила су два углађена госта. Први је био председник Украјине Петар Порошенко, а сутрадан је дошао председник Македоније (пре него је постала Северна) Ђорђе Иванов.
И један и други су тражила од Вартоломеја признање њихових расколничких цркава. Патријарх је обећао да ће размислити и размишљао је до лета, а онда изјавио:
„Раскол није аргумент да се народ лиши повезаности са црквеном правдом и канонима, и да мислимо да ми не сносимо одговорност пред Богом и историјом, већ напротив – то је подстицај за тражење спасења и заједничких одлука“, рекао је Вартоломеј. „Кад Мајка Црква тражи начине да спаси нашу браћу из Украјине и Скопља, она испуњава своју апостолску дужност. Наша је дужност да помогнемо овим народима да се врате црквеној правди и канонском поретку“.
Процес проналажења те „правде и поретка“ за Украјину је достигао врхунац само шест месеци касније. Али то се није догодило и у Македонији, и за то постоје разлози.
Први разлог је можда то што је Ђорђе Иванов више личио на Јануковича него на Порошенка. Он је, наравно, учинио све што је могао за македонски раскол: МПЦ је постала једина православна црква призната и регистрована у држави, док је Охридска епархија СПЦ забрањена, одузете су јој све цркве и манастири, а архиеписком Јован Вранишковски је неколико пута затваран на дуже периоде због „подстицања етничких сукоба“ и „злоупотребе донација“. Истовремено, Иванов је пропагирао постојање македонске нације и македонског језика: украсио је Скопље споменицима древних хероја чиме је наљутио Грке; антибугарска пропаганда се интензивирала и, најзад, Иванов није хтео да призна посебна права Албанаца у Македонији па ни да дозволи да се држави промени име на захтев Атине.
Судећи по неким изјавама важних људи у црковној хиерархији, Цариградска патријаршија може понудити неко компромисно решење. Још у јесен 2018. године Вартоломеј је јасно дао до знања да би питање аутокефалности могло бити на дневном реду ако назив цркве не садржи реч „македонска“. Затим су медији у Северној Македонији почели да спекулишу да ће Цариград предложити да се МПЦ преименује у Охридску архиепископију.
„Главни град Македоније сада није Охрид», рекао је, међутим, митрополит Ловчански Бугарске православне цркве Гавриил. „Било би најбоље да се суседни митрополит зове ‘Скопски и Северне Македоније’. То ће бити једина исправна одлука и неће имати негативне последице по односе између наших земаља“, рекао је он.
Ипак, наивно је мислити да су подухвати са Украјинском православном црквом, Закон о слободи вероисповести у Црној Гори и приче о признавању Македонске православне цркве повезани искључиво са жељама локалних расколника и амбицијама Цариградске патријаршије. Раскол у Украјини „потпуно неочекивано“ поклопио се са ратом у Донбасу, повратком Крима и санкцијама против Русије. И немири у Црној Гори — са америчким активностима по питању „регулисања“ ситуације на Косову. Стога се ситуација са македонским расколом може показати као још један кец у рукаву у покер партији Запада против Срба, која се и те како одужила. Кец у рукаву који ће извући у прави моменат.
