Незванични пројекат (non-paper) за прекрајање граница на Балкану који се појавио у априлу 2021. године поново је покренуо питање о приступу Србије Јадранском мору преко територије „старе Херцеговине”.

Документ, који приписују словеначком премијеру Јанезу Јанши, бави се стварањем „Велике Албаније“ (на рачун делова Србије, Северне Македоније и Црне Горе), условно „Велике Србије“ (уз припајање Републике Српске, али са губитком Косова) и мало проширене Хрватске (на рачун „хрватских“ кантона муслиманско-хрватске федерације БиХ). Истовремено, сама „дејтонска“ Босна и Херцеговина, у свом садашњем облику, требало би да престане да постоји, а Бошњаци могу створити моноетничку и монорелигијску државу на територији свог ентитета.

Дискусије око овог документа односиле су се на две кључне тачке: елиминисање јединствене БиХ, као и коначно одвајање Косова од Србије припајањем овог српског региона Албанији. Међутим, мало је аналитичара говорило о томе да се територијалне претензије Албанаца тичу не само Косова, већ и великих делова Северне Македоније, Црне Горе, па чак и Грчке.

У новембру 2012. године, на прослави стогодишњице независности Албаније, премијер ове земље Сали Бериша говорио је о „Албанији свих албанских земаља — од Превезе до Прешева, од Скопља до Подгорице“. Дакле, ако се албански апетити у Србији и Грчкој тичу само региона Прешева и Превезе, онда жеља да се преузму главни градови Северне Македоније и Црне Горе у принципу доводе у питање постојање ових земаља.

Наравно, таква геополитичка прерасподела територија на Балкану је могућа само у случају глобалних тектонских потреса упоредивих са распадом Совјетског Савеза. Међутим, поновно уједињење Крима са Русијом 2014. године и повратак контроле Азербејџана над Нагорно-Карабахом 2020. године показују да би границе повучене пре неколико деценија могле бити промењене.

Дакле, препород Херцеговине у саставу Србије и повратак статуса моћне морске луке граду Херцег Новом не изгледа тако фантастично као пре 15 година када су власти у Подгорици помогнуте Западом отргле Црну Гору од Србије.

А брза пруга од Београда до Херцег Новог може се градити много брже него је изграђена пруга до Бара (од 1951. до 1976.), јер Руске железнице имају већ дугогодишње искуство модернизације пруге Београд — Нови Сад.