Now Reading
Емир Кустурица: „После ‘Турског тока’ Русија се мора посветити културном току“

Емир Кустурица: „После ‘Турског тока’ Русија се мора посветити културном току“

Катарина Лане

У ексклузивном интервјуу за портал „Балканист“ чувени филмски редитељ говори о односима Русије и Србије и својим професионалним плановима.

„Турски ток“ даје нови правац зближавању Русије и Србије

— Како видите односе Србије и Русије? Шта нам може помоћи да постанемо још ближи?

— Код нас често погрешно кажу да је Русија далеко, а то је нека инерција те британско-немачке идеје да је ово део Средње Европе, односно део енглеског утицаја и да треба да се пресече руски утицај. Тако да на путу зближавања Русије и Србије постоји читав низ геостратешких проблема. Ако погледате на карту, главни град Узбекистана је исто толико далеко од Москве као и Београд. Али сад нам је НАТО пресекао пут до Русије, укључивши у алијансу Мађарску, Румунију и Бугарску. Свој стратешки поход они су реализовали веома пажљиво. Бугарска и Румунија су постали део Европске уније, иако они нису бољи од нас ни по једном критеријуму. Али времена се мењају и ми ћемо на крају можда постати део Евроазије. Наредних 20 година ће се све драстично променити. И чињеница да ће у Србију доћи руски енергенти говори о томе да имамо заједничку економску будућност.

— Моменат када постајемо још ближи помоћу гасовода и енергената наступа управо сада. Али проблем је и што је трговинска размена између Србије и Русије веома мала у поређењу са трговинском разменом са Западом. Без обзира на то што имамо један посто пореза на експорт и импорт. Нажалост, морамо да признамо да економска сарадња готово и да не постоји. Тако да морамо пре свега да увећамо трговинску размену.

После „Турског тока“ морамо успоставити културни ток

— Руско-балкански гасовод је већ скоро изграђен. Да ли ће постојати и сличан културни ток који ће повезати наше две државе? Или смо превише далеко?

— Русија је капиталистичка земља где се све врти око новца, али срећом постоји црква и духовност као наслеђе. Ја сам један од ретких који подржавају културне везе између наших држава на високом нивоу. У сарадњи са Гаспромом покушавам да отворим врата руској култури – од класичне музике до театра и филма.

Министар културе и информисања Републике Србије Владан Вукосављевић и Емир Кустурица

Емир Кустурица у Дрвенграду сваке године организује неколико међународних фестивала. Зимски „Кустендорф“ окупља филмске уметнике, преко лета на Kustendorf Classiс долазе музичари, а на јесен се окупљају позоришни уметници из целог света. Сваки пут присутни су обавезно и гости из Русије.

— Култура је увек имала мање важно место од економије. А сада она добија на значају и постаје један од главних фактора. За Словене је култура увек пуно значила. Посебно за нас Србе: она је део нашег идентитета, ми се боримо за њу. Надам се да ће Русија у будућности финансирати не само фудбал и „Црвену звезду“, већ и више улагати у културну будућност.

Љубав између Срба и Руса је вечита

— У чему је тајна љубави између Руса и Срба? Наша је историја различита, чак је и социјализам свако имао свој. Православне традиције се у детаљима разликују: у Русији нема породичне славе, а у Србији нема дана Петра и Февроније. Можда се тако јако волимо јер се не познајемо? Можда је то љубав према далеком и непознатом брату?

— Не. Та братска љубав почиње још од Првог српског устанка против Турака 1804. и од првог Српско-турског рата 1876. Кад је царска Русија ослобађала Бугарску погинуло је преко 2000 руских војника, онда је добар део добровољаца дошао да помогне да се Српска кнежевина ослободи од Отоманске империја. Отад нас и повезује љубав.

— Ми смо братски народи, ми смо браћа и сестре. То је веома једноставно, ту се нема шта причати. Наши језици и наша вера су идентични. Наше идеје су лако повезиве. Судбине наших народа и у прошлом веку и сада су веома сличне. Срби су 90-их доживели оно што се спремало Русима. Срећом, на власт је дошао Владимир Путин који је променио вашу судбину.

— Иначе, о Владимиру Путину. Да ли ћете снимати филм о њему кад не буде више био председник? Снимили сте документарни филм посвећен бившем легендарном председнику Уругваја Хосеу Мухики.

Документарни филм „Ел Пепе, један узвишени живот“ учесник је Венецијанског фестивала 2018. и добио је награду Међународног савета филма и телевизије Унеско.  

— Ако говоримо о Владимиру Путину, о њему сигурно нећу снимати уметнички филм. Биће то документарни филм.

Политика и уметност

—  Шта мислите о томе када уметници почињу да се баве политиком? Знамо такве примере: глумац Сергеј Трифуновић је на челу опозиционог покрета, редитељ Никита Михалков води политички ТВ програм, писац Захар Прилепин се активно бави руско-украјинским проблемима.

— Ја никада не бих постао политичар. Ја сам политички посматрач. Волим да учествујем у акцијама које имају конкретну интелектуалну у емоционалну мисију. Политика је ђубриште у коме човек увек остане несретан и незадовољан. Трудим се да се не мешам у то. И ако сам се на неки начин некад бавио политиком, тога ће бити све мање.

—  И још једно политичко питање. Сматрате ли да се српске земље могу ујединити у једну државу?

—  За мог живота се то догодити неће. Али Србија, Република Српска и Косово су увек желели да буду у једној земљи.

Жеље и планови 

—  Шта бисте још желели да урадите у овом животу? Какви су ваши планови? О чему маштате?

— Сањам да снимим филм по делу Чингиза Ајтматова „Бели облак Џингис-кана“. Биће то нетипичан поглед на живот тог освајача, на његове моралне дилеме. Кад је Џингис-кан желео да освоји читав свет, забранио је да се у његовим логорима рађају деца. И драма почиње када је ту забрану прекршио његов друг и најбољи војсковођа. Пророк је рекао Џингис-кану да ће га богови чувати белим облаком над главом. И док је тог облака све ће бити добро. Крај филма је трагичан: због тога што је Џингис-кан урадио свом другу бели облак нестаје. А сем тога, крајем следеће године планирам да почнем снимање филам „Злочина без казне“.

Сценарио за свој руски филм Емир Кустурица пише већ девет годима. Можда ће се управо на снимању тог фила испунити машта још једног чувеног Србина, Милоша Биковића, који би веома желео да глуми у Кустуричином филму и одигра улогу Порфирија Петровича?

Читајте такође: Милош Биковић: „Важно је да се више ради на руско-српским пројектима!“

У шта се претворио савремени филм?

— Како се улога културе и филма променила од почетка 20. века?

— Ако упоредимо савремени филм с оним што је био почетком 20. века, можемо слободно рећи да је јако изгубио у квалитету. Снима се пуно филмова, али они су глупи. Немају никакву дубоку духовну идеју. Кинематографски популизам се базира на истим принципима као и потрошачко тржиште: боље је продати више па макар неквалитетно. Исто је и са филмом. Раније је филм својом идејом обједињавао милионе гледалаца, а сада је то само производ.

Тајна стваралачког успеха

— Шта је узраст за уметника? Да ли се са 33 године ствара другачије него са 55?

— Резултати су увек бољи када је уметник млад и не зна многе ствари, живи осећањима. Временом се осећања троше, а знање се повећава. Срећни су они који до краја живота могу да миксају та два супротна пола. Стални интерес да се стварају велика дела заправо утиче подмлађујуће.

Scroll To Top