Како су Срби живели и преживели у неподношљивим условима рата на Балкану 

Када се водио рат на територији Југославије, сиромашне пољопривредне земље без природних ресурса (минерал јадарит је откривен нешто касније), против ње су уведене санкције. Хиперинфлација 1992. је била монструозна: дневна инфлација износила је 62%. Постоје различите статистике, али југословенска се углавном сматра за другу највећу после инфлације у Зимбабвеу. За само 22 месеца цене су порасле за 1,16 × 10 14 процената. Ми који смо имали пара за продавницу били смо изненађени кад би у њој нешто нашли на рафовима. Продавачице су сваки пут скоро читав минут разгледале новчанице, јер виделе су их први пут. Народна банка СР Југославије је мењала курс трипут дневно, и исто толико пута штампала нове новчанице. И данас чувам динаре са 11 нула (500 милијарди динара). Тад је имала вредност од пола долара, а средња месечна плата у Србији је износила 1 долар.  

Срби су ишли на посао само да би тамо нешто појели и донели нешто кући. Неким чудом у мензама је било хране. Код куће се преживљавало захваљујући рођацима са села.  

Било је занимљиво гледати како се Срби возе колима. И данас у српском језику постоје две речи које се изговарају са неком посебном зебњом, показујући на тај начин посебан однос према овим материјалним добрима — еуро (који тада није постојао) и ауто. Жеља да се живи као у Европској унији одавно је недостижан српски сан, иако се у српском језику ЕУ називао у почетку „Европска заједница“. Данас су почели чешће да говоре на енглески начин Унија, али то није променило суштину. Брзим изговором на радију и ТВ-у гутао се слог „је“ у речи „заједница“, и нас, руске дечаке, је то јако забављало.  

Чак и када у држави није било бензина Срби су у госте ишли колима! Али не сви: углавном они који су живели на узвишењу. У ауто би се утрпала цела  породица и скотрљала се низ брзо без паљења мотора. Затим би ауто остао у гостима више месеци, све док се не набави бензин. Како кажу обавештајци, реч „набавити“ није синоним речи „купити“, и бензин се набављао на различите начине.  

У Србији се у то време возила наша совјетска класика, њихов југо и стари цитроени. На свим овим аутомобилима се лако отварао резервоар за гориво, посебно ноћу.  

Обично око два сата ноћу, крај паркинга наше амбасаде тихо су се заустављали аутомобили. Кроз задњи прозор се извлачила рука са цревом, црево је улазило у резервоар руског аутомобила и сисало бензин. Срби су видели да наши возе аутомобиле, што значи да је морало бити бензина. А добијали смо за један аутомобил месечно око 20 литара бензина који се цистерном довозио из Румуније. И многи наши аутомобили нису били за једну, већ за две породице, што је стварало додатне потешкоће.  

Да бисмо се супротставили „сисању бензина“, учили смо наше родитеље грубим српским речима, које смо знали боље од њих комуницирајући са српским вршњацима. Наши родитељи су тако могли да псују лопове док смо ми спавали. И много су времена проводили крај прозора. До неке посебне ескалације ситуације није долазило. Рука са цревом би се чим чује гласну псовку брзо повукла. Ипак, обрни-окрени, ми смо братски народ.  

Убрзо смо нашли прави начин да се супротставимо крађи бензина. Пошто нам врата и гепек ипак нико није обијао, тамо смо и држали бензин — у гепеку, у пластничним флашама од кока-коле.  

У гепеку је стајала кутија а у њој флаше од литар и по. Једна флаша је била довољна за једну вожњу. Мотор се на семафорима гасио. А ако затим нисте могли да упалите, доливали сте бензин из флаше. Права вожња, нема шта!  

Иначе, у то време и нисмо имали где да путујемо: све границе су биле затворене, истраживали смо пећине са сталактитима и сталагмитима, организовали сталне пикнике и упознавали се са безбројним српским манастирима.  

Када сам касније као одрастао човек више пута долазио у Србију, дивио сам се овим чудесним местима са прелепом природом, уживао у чистом планинском ваздуху и православним светињама. Али као десетогодишњи дечак нисам могао све то да доживим. Нећу рећи да сам се стално досађивао, али дете од десет година ипак тражи нешто забавније. Одсуство јаких утисака надокнађиван је бурним унутрашњим животом руске дијаспоре. Кад би се нешто десило руској делегацији, о томе је знала цела школа, укључујући ђаке прваке.  

Неки су се толико везали за тај свет, толико су у њега уронили, да су као Петар Пан одбили да расту и да се развијају — да виде неки други свет пун могућности и развоја, свет који се јако удаљио од њиховог детињства проведеног у Југославији.  

А живот у тадашњој Југославији био је као она изрека: „имам шта да се сетим, али не и да се испричам деци“. То је био живот на сеизмички активном подручју. Волело се страсно, веселило до јутра, пуцало на свакој свадби и без свадбе. Балкан је огољени живац. Било која осетљива информација политичка или свакодневна доживљава се преувеличано. То сам приметио као десетогодишњи клинац.  

Сви су се тукли – чак су се и жене у аутобусу чупале за косе кад би неко некога случајно гурнуо или нагазио. Замислите како деца доживљавају такве сцене!  

Са 10 година сам први пут видео човека који улази у трамвај са зољом М80. Купили смо први видео-рекордер и ја сам 16 пута успео да одгледам Шварценегера у улози „Командоса“. И у трамвај одједном улази исти такав командос! Бленуо сам у њега отворених уста!  

Недавно је један хрватски навијач опалио из мало модификоване зоље током утакмице ниже хрватске лиге. Тако да догађаји од пре 30 година, које описујем, нису далеко у прошлости.  

Летњи кампови су били она разонода по којој смо се разликовали од наших вршњака у Русији раних деведесетих. То нису били хладни и слабо опремљени рекреативни центри, већ сасвим пристојна одмаралишта у Црној Гори где се сада продају скупе туре – у Петровцу, Будви, Сутомору, Херцег Новом. И почетком 90-их, били смо практично сами на плажама. Двадесет година касније на истим плажама нисам могао да нађем ни место за пешкир, а камоли слободну лежаљку.  

Зимски кампови су били ипак били нешто суровији. Посебно се сећам нашег зимовања у јануару 1992. године на територији војне болнице, која је била препуна осакаћених српских војника. То није било нешто што би деца требала да виде. Касније сам претпоставио да су нас тамо довели као моралну терапију за ратнике, да виде за кога се боре у овом страшном рату на прелазу из једног у други миленијум.  

Однос према нама је био најсрдачнији – и према Русима уопште, и према деци посебно. У таквој атмосфери смо морали да се понашамо наглашено учтиво и опрезно. 

Током двонедељног општења са овим људима, видевши њихову непоколебљивост, дубину, искреност и веру у православну мисију наших братских народа, осетио сам као никада пре братску земљу Југославију.  

А дошавши у Београд 2010, после петнаестогодишње паузе, видео сам „нашминкано“ благостање, и дуго нисам могао да схватим зашто ми је тако тужно.  

Живот се смирио, срећне младе породице су ишле тамо-вамо, настојећи да што пре стигну до „Европске заједнице“. Пуцњеве нисам чуо, због чега ми је у ушима одзвањала необична тишина.  

Чинило се да је све у најбољем реду! Коначно је дошао мир у моју вољену балканску земљу. Зашто сам онда тако тужан, шта ми то недостаје, питао сам се, претурајући поново и поново по својим дечјим успоменама. Кроз неко време сам схватио шта ме мучи, и ко ми недостаје. Кога нисам срео у овим уским улицама које тако добро познајем. Био је то лик који ме је увек пратио у мом београдском детињству – лик хајдука, ратника, заштитника православних вредности, борца за правду и независност. То је оно право, оштро, импулсивно лице Балкана, мушко или женско, свеједно. Бруталан, харизматични лик који до данас повезујем са овом напаћеном и поносном земљом. 2010. тај се народ претворио у безлике Европљане. Многи ће рећи да је то одлично, али ја их тада нисам препознао.  

И ево 2022. која се доживљава као SOS година. А Балкан већ зна да ћемо сви преживети! После дугог тумарања — „Косово је поново Србија“, а Срби враћају свој идентитет. Да ли је то добро или лоше, процениће историчари, а мени је јако драго што Београд поново израња, попут Китеж-града из руских народних предања, са дубоком духовном снагом свог народа. 

Кирил Јаковљев, политиколог, балканолог

Први део — „СССР, Југославија, 1991“: Како је један совјетски дечак доживео рушење стубова социјалистичког света