Протестне акције у Србији нису ретка појава. Док је држава још била у федерацији са Црном Гором која се звала Савезна Република Југославија догодила јој се чак и „обојена“ револуција. Па и не тако давно посматрали смо нешто што нас тера да помислимо да Србију још дуго неће престати да тресе грозница.  

Америчка „подршка“ 

У Сједињеним Америчким Државама постоји структура која се зове Агенција за међународни развој (USAID). Руководиоца ове агенције и његовог заменика бира лично председника САД (уз одобрење Сената). Агенцијом USAID управља државни секретар. Она је створена далеке 1961. године са циљем „пружања помоћи интернационалним хуманитарним организацијама и координисања економског и социјалног развоја других нација“. Чак и за кратак опис „помоћи“ коју је USAID пружио читавом свету требаће нам пуно времена и простора. Ових  дана, међутим, агенција је одлучила да у Србији оснује инвестициони фонд који ће финансирати медије. Програм нема временска ограничења, а у USAID не крију да је неопходно подржати српске медије због евратлантске интеграције земље. 

Постоји међутим и један проблем. Српски народ не воли посебно Сједињене Америчке Државе и „европске вредности“. Народ се још сећа НАТО бомбардовања и тога ко је помогао Албанцима да прогласе независност Косова. Срби одлично знају и улогу Вашингтона, Берлина, Париза и Лондона у распаду Југославије, па и о томе како у Војводини раде њихове специјалне службе. Испитивања јавног мњења показују да из године у годину све мање Срба интересује европски пут развоја земље. 

Како је онда у Србији дошло до такозване „булдожер револуције“? Јер историја те револуције, судбина убијеног Ђинђића, начин на који је Коштуница нагло окренуо леђа Западу, сузе неких актуелних опозиционера поводом убијеног у Хагу Слобе, а главно резултати анкета поводом евроинтеграције терају сценаристе „обојених“ револуција да се запитају, шта се овде дешава?

То и јесте српски феномен који не дозвољава структурама блиским Стејт департменту да у Србији финансирају невладине организације и политичке странке. Они ће пре финансирати медије. 

Четврта власт

За разлику од постсовјетског пространства (Украјине и Грузије) у Србији је све кудикамо теже. Народ не верује „европартијама“, бар не онима које отворено и радикално изражавају своје геополитичке погледе. Буне у земљи дижу различити националисти, који одговарају Западу само као сила која је у стању да још једном пољуља и преврне чамац, али он не жели да их види на челу државе. Још мање Запад жели да види политички стабилну Србију. На такав начин у циљу константне дестабилизације не можеш ништа боље смислити од подршке медија. 

Да би финансирали политичке организације Американци морају да траже заобилазне и замршене путеве. Српска странка која добија средства од тог истог USAID ризикује да се претвори у политичког мртваца. Док финансирање медија изгледа мало другачије. Куповина техничких средстава на новац фонда, повећање плата и тиража су добра дела. Ко може да каже било шта против? А редакције ћевраћати услугу објављивањем садржаја који ће постати повод за још једно комешање у главном граду или на периферији. 

Западу нису потребне српске револуције одигране допоследњег чина. Засад је потребно перманентно стање побуне и перспектива промене менталитета. Зар преко медија нису успели да униште Совјетски Савез? Будимо искрени, никакав Горбачов, Шеварнадзе, Јељцин, Кравчук, Шушкевич и било ко други није био у стању да за распад државе учине више од „Огоњка“, „Комсомољске правде“, „Взгљада“ и осталих…

А амерички (не)пријатељи тако раде и данас.