Now Reading
Које су разлике између Космета и Крима?

Које су разлике између Космета и Крима?

Балканист

У петак, на сједници Савјета министара ОЕБС-а у Братислави, министар иностраних послова Црне Горе Срђа Дармановић је изјавио: „Црна Гора осуђује нелегалну и нелегитимну анексију Крима и изражава подршку обнови територијалног интегритета и суверенитета Украјине у међународно признатим границама и територијалним водама“. 

Позив Украјини не само да настави са нападима на Доњецк и Луганск, већ и да изврши копнено-поморски десант на полуострво Крим, министар Дармановић није упутио на неком неформалном НАТО семинару, већ на самиту организације чији је пуноправни члан и Русија. Поред сулуде ратнохушкачке реторике министра Дармановића, подршка територијалном интегритету и суверенитету Украјине од стране оних који су признали независност тзв. државе Косово представља врхунац лицемјерја. Ударе на територијални интегритет и суверенитет Србије, влада коју представља Срђа Дармановић, наставила је и касније гласањем за пријем Косова у међународне организације, као што су УНЕСКО и Интерпол. 

За разлику од званичне Подгорице, власти Србије, иако нису формално подржале уједињење Крима и Русије, према овом питању односе се пажљиво. У исто вријеме када и министарска конференција ОЕБС-а у Братислави, у Београду је одржан конференција „Београдски дијалог за конструктиван однос са Русијом и признање воље народа Крима“. 

Igor Damjanović, poslanici Skupštine Crne Gore Jovan Vučurović i Milun Zogović, poslanik Drzavne Dume Rusije Natalija Poklonskaja i krimski senator Sergej Cekov

Питање верификације воље грађана Републике Крим и града Севастопоља, исказане на референдуму одржаном у марту 2014. године, за Србију је веома осјетљиво. Разлог томе су одређене сличности формалне природе са проблемом који Србија има на Косову и Метохији. Међутим, шири политички и историјски контекст питања Крима и Косова је потпуно различит. 

Снага и важност косовског мита

Историјски посматрано Косово представља колијевку српске државе и мјесто формирања наше националне свијести. Наши најзначајнији културно-историјски споменици налазе се на Косову и Метохији. Ту је рођен и косовски мит, једино оружје којим су Срби током вјекова турске окупације чували националну свијест и одржали живим жељу за слободом и обновом на Видовдан 1389. године изгубљене државе. На косовском миту су настале наше народне пјесме, које равнодушним нису оставиле ни великог пјесника Гетеа. Косовски мит је и мотив покретач и највећег књижевног дјела насталог на јужнословенским језицима — спјева Горски вијенац, дјела црногорског владике и господара Петра II Петровића Његоша. 

Снагу и важност косовског мита добро су разумјели и у НАТО пакту. Одмах након петооктобарског пуча 2000, обојене револуције по много чему сличној Мајданском преврату 2014-е, НАТО експонент Зоран Ђинђић, брутално газећи устав и законе Србије и СР Југославије, предсједника Слободана Милошевића предао је Хашком трибуналу. Није за овај срамни чин 512. годишњица Косовске битке одређена случајно. Ђинђићев циљ је био да омаловажи и релативизује значај косовског мита у свијести српског народа. Богу хвала, Ђинђић и његови НАТО наредбодавци у томе не само да нису успјели, већ је хашка жртва предсједника Милошевића постала саставни дио косовског мита и додатно га учврстила. 

Слободан Милошевић у Хагу / sputnik

Прагматизам Никите Хрyшчова 

Са друге стране, не постоји апсолутно ниједан траг културно-историјског насљеђа Украјине на простору кримског полуострва. Све до 1954. године, и рекло би се прагматичне одлуке Никите Хрушова да полустрво укључи у састав украјинске федералне јединице Крим није имао никакве ни формалне везе са државом из чијег оквира иступа у марту 2014. године. Територијална повезаност кримског полустрва са територијом украјинске федералне јединице и одсуство такве везе са Руском Федеративном Совјетском Социјалистичком Републиком, био је разлог формалног пребацивања кримског полуострва.

Како је 2013. године писао угледни руски политички магазин „Аргументи и факти“, јеврејска заједница у СССР-у половином прошлог вијека захтијевала је да територија Крима буде проглашена за нову јеврејску аутономну област. Ова иницијатива, на чијем челу се нашла Полина Жемчужина, супруга првог Стаљиновог сарадника Вјачеслава Молотова и сама високи функционер совјетске власти, имала је и подршку прве израелске амбасадорке у СССР Голде Мејер, касније почетком 70-их и премијерке јеврејске државе. Реакција совјетског вожда на ову иницијативу била је следећа. Жемчужину је смијенио, избацио из партије и послао у гулаг, а као једину јеврејску аутономну област оставио је удаљени Биробиџан на Далеком Истоку. 

Јељцинова одговорност 

У руској јавности се данас прагматизам Никите Хрушчова из 1954. године сматра кључним разлогом зашто се Крим обрео изван Русије. Са друге стране, потпуно се занемарује инертност и неодговорност Бориса Јељцина. Приликом договора о распуштању СССР-а 1991. године, од кога се ове недеље навршило 28 година, Јељцин, на запрепашћење и самог украјинског предсједника Леонида Кравчука, пропушта прилику да отвори кримско питање. Баш на 28. годишњицу огласио се и Сергеј Филатов, тадашњи шеф Јељцинове администрације, који је свједочио да су представници не само Републике Крим, већ и Доњецке и Луганске области долазили у Москву са молбом руском предсједнику да се заложи за њихов останак у саставу Русије.

Први састанак шефова Заједнице независних држава 30. децембра 1991.

Дакле, ако се сагледају чињенице, управо је Јељцин, а не Хрушчов, главни кривац зашто се Крим послије неколико вјекова нашао изван оквира Русије. Упркос спорним околностима под којима је Крим постао дио Украјине и незадовољству фактичким стањем, становници Крима све до Мајданског пуча 2014. године нису испољавали намјере за преиспитивање свог статуса.

Шиптарски сепаратизам константа 

Са друге стране косметски Шиптари никада нису прихватали могућност да живе у оквиру Србије и Југославије. Организоване сепаратистичке активности косовских Шиптара постојале су и Краљевини Југославији, а током Другог свјетског рата Шиптари своје амбиције покушавају да реализују уз покровитељство талијанског и њемачког окупатора. Ништа се није промијенило ни у социјалистичкој Југославији, упркос томе што су Шиптари тада добили права већа од било које националне мањине у Европи. Загарантована им је била употреба матерњег језика у државној администрацији, доступно комплетно образовање на матерњем језику, дневна штампа, телевизијски програм и други садржаји. 

Током социјалистичке Југославије шиптарски сепаратисти на Косову су се ослањали на режим Енвера Хоџе и његову тајну службу Сигурими. Показатељ степена интегрисаности шиптарских сепаратистичких тенденција на Косову и Енвер Хоџиног режима је и назив тадашње најснажније сепаратистичке групације – „Организација марксиста и лењиниста Косова“ — потпуно у складу са Енвер Хоџином идеологијом. Овој групацији припадао је и Јакуп Краснићи, касније истакнути лидер ОВК-а и дугогодишњи предсједник тзв. косовског парламента. 

Сепаратизам прераста у тероризам

Почетком 90-их САД постају веома заинтересоване за шиптарски сепаратизам на Косову. У то вријеме долази до симбиозе сепаратиста и шиптарске нарко мафије. Као чедо те симбиозе рађа се милитантна организација ОВК. Њемачки „Берлинер цајтунг“ 1998. године писао је да је за финансирање ОВК-а отишло око 500 милиона њемачких марака из трговине наркотицима. Исти лист тврдио је да је америчка ЦИА о свему овоме имала непосредна сазнања, али јој то није сметало да са ОВК-а успостави блиску сарадњу. 

Почетком 90-их мафијашко-сепаратистичке структуре издају наредбу свим сународницима да хитно напусте државну службу. Такође, студентима је наређено да напусте своје факултете. Циљ је био послати у свијет слику системске сегрегације и обесправљености шиптарске националне мањине у СР Југославији. Они који се том наређењу нису повиновали кроз неколико година бивају брутално убијени. Само током 1998. године, тада већ формирана ОВК-а убила је 97 својих сународника лојалних држави Југославији, који су махом обављали обичне послове шумара, поштара, административних радника и тд. 

Догађаји послије доказали оправданост кримског референдума

Права која косовским Шиптарима нико није довео у питање, грађанима Крима само неколико дана након Мајданског преврата почињу да се оспоравају. У Врховној ради Украјине већ 22. фебруара 2014. године ван снаге се ставља закон који је руском и другим језицима националних мањина гарантовао службену употребу. Као одговор на нацистичко дивљање екстремиста у Кијеву, које су пратили дискриминаторски закони попут одузимања службеног статуса руском језику, Република Крим и град Севастопољ расписали су референдум. Референдум је протекао мирно, а великом већином гласова одбачени су резултати државног удара у Кијеву и покушаји одузимања русофоном становништву основних људских права. 

Колико је референдум у Републици Крим и граду Севастопољу био оправдан могу да  послуже следећи примјери у блиској будућности. У Лавовској области Украјине у септембру 2018. године усвојени су прописи који санкционишу чак и елементарну употребу руског језика. Забрањена је продаја руских књига, промовисање културних садржаја на руском језику, па чак пуштање руске популарне музике. Мјесец дана касније слични прописи усвојени су и Житомирској области. Нешто слично, историја не памти још од нацистичких забрана слушања програма Радио Лондона на окупираним територијама. 

Такође, након Мајданског пуча у Украјини су посебним законом забрањени и симболи антифашизма. За ношење георгијевске ленте данас је у Украјини могуће добити и затворску казну. Каква атмосфера тамо тренутно влада најбоље може илустровати следећи примјер. У граду Одеси 31. октобра ове године уклоњена је спомен плоча маршала побједе Георгија Жукова. Већ следећег дана, 1. новембра у Ивано-Франковској области Украјине спомен плочу добија Дмитро Палиев, нациситички официр, хауптштурмфирер СС дивизије Галичина.

politnavigator.net

 Поред тога што је референдум из марта 2014. године заштитио елементарна људска и грађанска права становника кримског полуострва, највећа вриједност референдума је што је сачувао мир и стабилност. Ужасне сцене ратних разарања из Доњецке и Луганске области, или покоља у Одеси, биле би сасвим реалне и на Криму.

Подршка Русије у Савјету безбједности УН данас представља основу на којој Србија одржава свој територијални интегритет у међународно признатим границама. Стога, без озбира на одређене формалне нелагодности, потпуно би било легитимно да и Србија размотри заузимање истих аршина према територијалном интегритету Руске Федерације.

Scroll To Top