„Папирни тигар“: Колико је опасна Ердоганова уцена избеглицама?
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган не даје мира ни својим најближим суседима Грцима, ни целој Европи. „Балканист“ је недавно писао на који начин турски вођа покушава да отклони све сметње да би вадио гас на грчком и кипарском континенталном прагу: због тога је и запретио да ће Аја Софија постати џамија.
Још један начин притиска су избеглице. Од 2016. године Ердоган прети Бриселу да неће задржавати 4 милиона избеглица, који су сада у Турској, и да ће их послати у Европу. Он тражи да ЕУ укине визе за држављане Турске, па још и европске субвенције у износу од шест милијарди евра, од којих је до сада добио само половину.
2019. године број миграната који су стигли из Турске у ЕУ повећан је за 47% и већ је премашио 80 хиљада људи. 2020. године прича се наставља. Још један покушај уцене изведен је у марту 2020. године, када је скоро сто хиљада миграната кренуло да пробија турско-грчку границу.
Поред тога, почетком марта албанска штампа је известила да је Албанија према споразуму о војној сарадњи између Тиране и Анкаре спремна да прихвати 30.000 сиријских избеглица који се тренутно налазе у Турској.
Упркос чињеници да је талас миграната заустављен на грчкој граници и да је до Албаније стигло само око 50 Сиријаца, све је то озбиљно узнемирило Грчку. У Атини су такве иницијативе сматране претњом за етничке Грке који живе у Северном Епиру. Међутим, већ у другој половини априла „сензационалне вести“ су пале у заборав, а Турска је отерала избеглице назад у кампове.
Вероватно је Реџеп Тајип Ердоган одустао од намере да пошаље мигранте у Европу кад је добио недвосмислену поруку из Брисела 30. априла.
Према том извештају Европарламента, Брисел не намерава да мења ништа у финансирању избегличких кампова у Турској: „Укупни буџет пројекта који координише Фонд износи 6 милијарди евра, и биће исплаћен у деловима. Споразуми о првој транши ће бити реализовани најкасније средином 2021. године, а о другој — најкасније средином 2025. године.“
Генерално, не постоје шансе да Ердоган добије новац унапред, чак и поред миграната који су опустошили грчке границе и идеје о 30.000 Сиријаца у Албанију (сама бројка, наравно, није баш импресивна и очигледно не решава ништа ни за Турску ни за ЕУ).
Ердоганове претње не изгледају баш озбиљно: сиромашна Албанија, која се радује прилици да пошаље 10 хиљада својих сезонских радника на посао у Грчку, тешко да може да прихвати и прими 30 хиљада избеглица. Тирана једноставно неће моћи то да финансира (сем да пошаље „госте“ као бесплатну радну снагу на плантаже марихуане албанске мафије). С друге стране, у Тирани се још увек надају уласку у ЕУ, док у Бриселу вероватно неће бити задовољни таквим споразумима између Турске и Албаније. Стога, највероватније, Грци Северног Епира могу мирно да спавају, као и грчки граничари. Бар неко време. Штавише, у Бриселу су наговестили да би могли доделити додатних 500 милиона евра Турској, али само у случају безусловног поштовања већ постојећих споразума. То значи да Реџеп Тајип Ердоган може привремено да одустане од своје омиљене тактике уцене.
Упркос сталним протестима Брисела против провокативне политике Анкаре, Ердоганове изјаве и поступке у ЕУ доживљавају прилично мирно, вероватно су навикли на политички пазар турског председника.
У марту 2020. године Европски савет за међународне односе објавио је прилично увредљив за Анкару извештај, у којем је улога Турске на Балкану пала на безопасне „игре велике политике које Ердоган води да би закрпио свој рејтинг“.
„Турски и европски политичари увелико преувеличавају утицај Анкаре и њених намера. Турски лидери воле пропагандистичке митове о моћној Турској. Али колико год сањали о слави Отоманског царства, не одређују они политику на Западном Балкану. У ствари, Турска није ни алтернативни центар моћи, нити је највећи економски играч у региону. Анкара не жели да се бори против ЕУ за утицај у региону или да се супротстави Русији. Турска заиста предузима кораке за јачање односа са земљама Западног Балкана; Анкара жели да буде озбиљан играч који брине о муслиманима на Балкану. Али све се то тешко може сматрати изазовом или претњом по економски и политички утицај ЕУ“, стоји у извештају.
Према ауторима документа, цела политика Ердогана се своди на то да у кругу балканских земаља Турска буде „прва међу једнакима“ и помало велесила, ништа више. Тако у Бриселу не виде турску претњу на Западном Балкану (чак и поред обећања да ће Европу преплавити сиријске избеглице).
Војни експерт, пуковник у резерви Виктор Иванович Мураховски такође сматра да Турска није у стању да ојача свој утицај на Балкану.
„Мислим да то неће успети. Ердоган последњих година своје владавине широко корача, од Сирије до Либије, тако ће и поцепати панталоне. Не видим војну или економску моћ Турске која би омогућила реализацију планова турског председника“, рекао је Виктор Мураховски.
Он не верује ни у могућност војног конфликта између Анкаре и Атине.
„Треба рећи да ово није прво трвење између Турске и Грчке, али што се тиче војне експанзије према Европи, у тренутној ситуацији то је немогуће. Може доћи до мањих инцидената између двеју земаља, али то неће ескалирати у војни сукоб, а још мање у прави рат. Сећам се да је 1974. године била знатно напетија ситуација када су турске оружане снаге заузеле северни део Кипра, међутим, то није довело до сукоба или ратова великих размера између две земље.
„Мора се схватити да су Грчка и Турска чланице НАТО-а, и нама нису пријатељи. А обрачун ће се догодити у складу са Северноатлантским споразумом. Сједињене Државе неће дозволити сукоб великих размера између чланица НАТО-а, биће преговора. Као резултат тога, Турској ће можда мало попустити с обзиром на њену улогу у војном блоку“, каже Виктор Мураховски.
И заиста, упркос спремности да повећа своју улогу, Реџеп Тајип Ердоган се вероватно неће упустити у отворени војни сукоб са другом чланицом НАТО-а — ово лако може изазвати колективни одговор војног блока. Штавише, то може бити питање и економских санкција (а о томе се већ говори, иако другом приликом), и много озбиљнијих последица. У Турској је већ био један покушај пуча, а може бити и нових. Можда ће Ердогану који воли да спомиње велику прошлост Турске понудити само шољицу кафе са дијамантским прахом, у најбољим традицијама Високе Порте.