У фебруару је црногорски Апелациони суд укинуо пресуду изречену двојици Руса због „државног удара“ који је наводно био планиран на дан парламентарних избора 16. октобра 2016. године. Како се испоставило, „откривени су бројни прекршаји“ у вођењу судског поступка. Да ли се овај гест може протумачити као покушај Подгорице да пружи руку Москви?

Случај о наводном покушају државног удара у Црној Гори у јесен 2016. године и даље је крајње замршен. На дан парламентарних избора — 16. октобра – органи реда су наводно ухапсили „20 страних терориста“ који су планирали атентат на тадашњег премијера, а сада председника Мила Ђукановића. Москва је такође била у средишту скандала: двојица држављана Руске Федерације који наводно имају везе са обавештајном службом РФ су 2019. у одсуству осуђени на 15, односно 12 година затвора. Доласком на власт опозиционе коалиције суд је поништио казне Русима (Едуарду Широкову или Шишмакову и Владимиру Попову или Моисејеву), пошто је Апелациони суд утврдио да кривица грађана Русије није доказана.

Како смо већ рекли, доласком на власт опозиције у децембру 2020, суд у Подгорици поново разматра овај случај, а затим укида пресуду.
Поставља се логично питање: да ли је Подгорица заиста спремна да пружи руку Москви?

Међутим, није све тако једноставно. Не можемо да не обратимо пажњу на интервју новог министра спољних послова Црне Горе Ђорђа Радуловића за „Вијести“, у којем је он изјавио да је немогуће укинути санкције против Руске Федерације, рекавши да, ако Црна Гора жели у ЕУ, мора да се придржава њених правила.
Радуловић је уз то изразио наду да ће пре или касније доћи до попуштања напетости између главних геополитичких играча, а односи Црне Горе и Руске Федерације ће се вратити на ниво „који заслужују након три вијека традиционалног пријатељства“.

Дуалност црногорске политике према Русији за портал „Балканист“ коментарисали су експерти политиколози.

Према речима директора Института западноукрајинских студија Олега Хавича, да би се проценила ситуација у Црној Гори, мора се узети у обзир неколико важних момената. „Прво, Мило Ђукановић, дугогодишњи владар ове земље, сада председник, поседује огромну власт, иако често и неформалну. Људи који су му одани из Демократске партије социјалиста [која је изгубила министарски кабинет] и даље заузимају важне функције у извршној власти, у безбедносним ресорима и правосуђу. Друго, формална победа опозиције на парламентарним изборима у августу 2020. била је врло крхка: три раније опозиционе коалиције имају само један посланички мандат више од присталица Мила Ђукановића“, подсећа Хавич.
Поред тога, по његим речима, нова влада Црне Горе не одражава вољу бирача.

„Чињеница је да језгро парламентарне већине – коалиција За будућност Црне Горе (27 мандата) заправо није добило ниједно место у влади, а Демократски фронт, који је део те коалиције, представљају као ‘просрпску’ и ‘проруску’ политичку снагу. Да, формални носилац листе За будућност Црне Горе професор Здравко Кривокапић постао је премијер, али, очигледно, да не врши праве премијерске функције. Сама влада формирана је као резултат компромиса између америчке амбасаде и представништва ЕУ у Црној Гори, а Запад је потпредседника владе Дритана Абазовића, лидера блока УРА (4 мандата), поставио за ‘надзорника’“, додао је експерт.

Зато нема ништа изненађујуће у чињеници да „и након победе на изборима и након формирања владе Кривокапић и Абазовић понављају мантре о томе да „Црна Гора има своје обавезе према НАТО-у и ЕУ“, додаје Хавич. Што се тиче одлуке суда да поништи пресуду, она није усмерена толико на побољшање односа са Русијом, колико на скидање љаге са лидера Демократског фронта Милана Кнежевића и Андрије Мандића.

„Случај ‘државни удар’ 2016. фалсификовали су људи Мила Ђукановића, а сада су црногорске судије, ослобођене притиска свемоћног председника, управо донеле законску одлуку. Иако се, наравно, и ту види жеља да угоде новој влади и њеним западним покровитељима“, рекао је Хавич.

Хавич је на крају нагласио да је стварно побољшање односа између Црне Горе и Русије могуће тек након што Мила Ђукановића на месту председника замени „политичар који није његов сарадник или ученик“.

Кирил Коктиш, доцент МГИМО, напротив, сматра да је понашање црногорских власти према Русији сасвим разумљиво.

„Црногорске власти покушавају да седну на две столице одједном и надају се да ништа себи неће прикљештити. Другим речима, Црна Гора покушава да покаже да је и са Западом и са Русијом“, рекао је он.
То је нешто попут сигнала Москви са значењем – „тешко нам је без вас“. „Црна Гора жели да покаже Русији да је спремна да предузме неке кораке ка зближавању, јер није лако без економског пријатељства, поготово што је сада свима тешко. Већи део света је у кризи и треба да изаберете те локомотиве, она тржишта, на рачун којих можете да преживите. А Црна Гора нема такво тржиште, стога треба да се идентификује са неким. У ЕУ заузима трећеразредну позицију и на њу тамо неће рачунати. Дакле, морамо да се окренемо ка Русији“, каже Коктиш.

Експерт на очување санкција према Москви гледа као на неку врсту инструмента за даље преговоре. Кирил Коктиш је, међутим, уверен да Русија неће опростити Црној Гори такву издају. Имајући у виду да је Русија ипак осетила последице увођења санкција од стране Црне Горе, не може се очекивати да ће њихово укидање обновити пријатељске односе.

Кирил Коротејев, шеф међународне правобранилачке групе Агора, сматра да укидање пресуда против руских држављана не треба посматрати у политичком контексту. Сходно томе, то не значи да Црна Гора жели да на било који начин побољша односе са Москвом.
„За пресуду су потребни најубедљивији докази. Понекад таквих доказа нема, понекад се не могу добити, понекад тужилаштво можда не поштује процедуру. Казна се мора укинути због свега наведеног. Али за административне или политичке мере нису потребни докази тако високог стандарда. Према томе, обе одлуке које је Црна Гора донела у односу на Руску Федерацију нису противречне“, рекао је он.
Испоставља се, дакле, да укидање пресуде Русима у случају „пуча“ не треба схватити као жељу Црне Горе да се помири са Русијом.
Подгорица дефинитивно не жели ништа да изгуби и не треба рачунати на то да ће укинути санкције. Црна Гора ипак превише зависи од Запада.