„Очигледна је политичка и лична одговорност Александра Вучића за садашњу ситуацију. Стога њему и његовим најближим политичким савезницима треба изрећи сваку могућу меру”. Ове реченице у писму упућеном шефу дипломатије Европске уније Ђузепу Борељу о кризи на Косову и Метохији и трагедији у Бањској 24. септембра, нису део неког дописа из Приштине. Нису их изговорили ни Албин Курти, нити неко од албанских лобиста са Запада, иако су њихове поруке веома сличне. Такве оптужбе, на адресу страног званичника изрекао је део српске опозиције. Представници прозападних странака су у ситуацији када су Срби на КиМ изложени најтежим претњама Приштине у последњих 20 година, упрли прстом у своје политичке противнике у Београду. И све то док се у самој ЕУ чују захтеви да се Србији уведу санкције због догађаја у Бањској.

Опозиционари помињу одговорност Куртија, али криве и Српску листу коју, према резултатима низа ранијих избора, подржава више од 90 одсто Срба на КиМ, као и званични Београд. „Српско становништво на Косову нашло се између, с једне стране, криминализоване и ауторитарне ’Српске листе’ и систематског угњетавања Албина Куртија, с друге стране”, наводи се у писму које су Борељу послали Зоран Лутовац (Демократска странка), Мирослав Алексић (Народни покрет Србије), Павле Грбовић (Покрет слободних грађана), Здравко Понош (Србија центар – Срце), Драган Ђилас (Странка слободе и правде), Небојша Зеленовић (Заједно) и Радомир Лазовић (Зелено леви фронт/Не давимо Београд).

Они, додуше тврде да се „дубоко противе” мерама ЕУ против целе Србије. Није међутим јасно на који би начин санкције усмерили само против власти, а да не ослабе позицију Београда у критичном моменту. Опозиционари указују да већ дуже време истичу „да господин Вучић не треба да генерише међународну подршку као искључиви саговорник, између осталог, због гушења демократије, људских права, изборних услова, медијских злоупотреба у Србији”. Додају да они желе да „Србију претворе у партнера, а не у диверзанта стабилности”.

Стога се поставља питање да ли од Бореља траже страну арбитражу на унутрашњој политичкој сцени? И да ли се препоручују да, пре било каквих избора и изјашњавања грађана, званично представљају земљу из опозиције? То би био би преседан, баш као и само писмо. „Неко је писао Борељу из ове земље, не да уводи санкције Куртију, и онима који малтретирају, нашу децу, наше људе на КиМ, него да уведу санкције лидеру њихове земље. То се никада никоме није догодило, јер другачије не могу да победе. ’Ако можемо да срушимо, нека страда и наша земља, само да би се ми дочепали власти’. Апсолутно невероватно. Неодговорно, немам речи”, поручио је председник Вучић.

Осим што траже „сваку могућу меру” Брисела против Вучића,  потписници писма Борељу истовремено су организатори протеста „Србија против насиља”. А са ових скупова су се најпре чули позиви да власт буде срушена на улици, без избора. Опозициони политичари тада су тврдили да не постоји фер и демократски амбијент за изјашњавање грађана. Чак су најављивали блокаду институција ако власт распише изборе док се, по њима, не испуне сви услови. Потом су почетком септембра изненада тражили превремене изборе до краја године, за републички парламент, као и на нивоу Београда. Након што је власт прихватила изазов и најавила могућност да Србија гласа 17. децембра, у више медија појавили су се наводи да опозиција ипак није задовољна тим датумом.

Нагли захтев за изборе, пре свега из прозападних странака, власт је оценила као сигнал да су опозиционари поступали по захтеву појединих амбасада у Београду. Међу овим партијама, које критичари зову и „грађанистима”, није било ни јасне и јединствене одлуке о томе да ли се треба кандидовати на заједничкој коалиционој листи. На крају, Драган Ђилас и његов ССП позвали су на окупљање свих странак које су подржале протест „Србија против насиља”. Иначе, за ове скупове опозиционари су у почетку истицали да нису класично политички, већ да су спонтана реакцију народа на убиства у Основној школи „Владислав Рибникар” и у околини Младеновца, у мају. „Истина је изашла на видело: ’Србија против насиља’ све време политички пројекат Драгана Ђиласа. Зашто нисте људима то рекли, већ сте злоупотребили убиства деце?”, питала је председница Владе Србије Ана Брнабић. Позив на уједињење странака које стоје иза протеста, власт је такође оценила као утицај иностраног фактора.

За то време на извесне видове „техничке сарадње” са прозападним партијама спремни су и челници оног дела опозиције, који се декларише као суверенистички и опредељен за тешње везе с Москвом, а удаљавање од Брисела. И све то упркос позивима из неолибиралних кругова на увођење санкција Русији, па и њиховог писма Борељу. Иако „десничари” јавно искључују могућност формирања владајуће већине са неолибералним партијама због опречних политичких ставова, не скривају да им је први корак да заједнички поразе Вучића и Српску напредну странку. Односно да спрече СНС да са својим апртнерима формира већину, тако што би у збиру освојили више гласова.

Тако је председница странке Заветници Милица Ђурђевић Стаменковски изјавила да са прозападном опозицијом може да има „техничку сарадњу која се односи на заштиту изборних резултата”. Заветници су, иначе недавно оформили „Српски државотворни блок” заједно са Дверима Бошка Обрадовића. Још није извесно да ли ће се овом савезу придуржити и коалиција НАДА коју чине Нова Демократска странка Србије Милоша Јовановића и Покрет обнове краљевине Србије Војислава Михаиловића. Познато је међутим да је Јовановић недавно рекао да у кампањи не може да прича о пароли – „да ови оду, а да се они не врате”, која симболише позив на то да актуелна власт буде смењена, без повратка претходне из 2012. и ранијих година. „Не зато што пуно волим господина Ђиласа, ја сам му био опозиција. У 90 одсто ситуација имаћемо теоријски и практичан сукоб… То није проблем, хоћу да дискутујем са свима у нормалном и демократском друштву где држава није заробљена. Што се мене тиче, само првом делу те реченице ’Да они оду’ дајем на значају”, казао је Јовановић.

Након свега, намеће се и питање зашто би Србија поново изашла на ванредне изборе након само годину и по дана од претходних и зашто влада не би довршила пун мандат. Власт то образлаже аргументом да је време да се провере њени резултати у актуелним глобалним изазовима и свим притисцима са којима се земља суочава. Уједно то је прилика да владајућа већина учврсти свој легимитет, кад се већ није одрекла ни једног кључног циља. Србија није одступила од своје независне и суверене политике. Није увела санкције Руској Федерацији, и даље је на путу ка ЕУ, повећане су плате и пензије, борба за Косово и Метохију се наставља… Зато се чини да ће опозицији бити потребна „свака могућа мера”, па и много више од уједињења, да би заиста победила.

Фото: N1