„Млада демократија”, како гласи једна од најчешћих западних романсираних дефиниција „независног Косова”, недавно је поново доказала да израста у стари фашистички пројекат „велике Албаније”. Премијер приштинске парадржавне творевине Албин Курти и његови екстремни следбеници потврдили су да не прете више само Србији него и региону уопште, а најпре Северној Македонији. Тамо је, на скупу у Тетову, истакнута застава са мапом „велике Албаније” и натписом „аутохтони”. То се догодило за време Куртијеве посете овом граду, у којем је пре 22 године букнула албанска побуна, која је замало прерасла у крвави грађански рат, далеко ширих размера од сукоба који су виђени. Пре Тетова, Курти је у Скопљу присуствовао именовању улице по свом политичком „оцу” Адему Демаћију.

Македонске власти изашле су у сусрет поштоваоцима екстремног идеолога и одобриле да му се на овај начин ода почаст. Заузврат су, уместо захвалности, добиле претњу заставом по којој би им више од пола државе било отето и припојено Албанији. Тек накнадно Скопље је покренуло истрагу и расписало потерницу за особом која је истакла спорни симбол. Чини се, прекасно. Претеће заставе вероватно данас не би ни било без Демаћија. Куртијев „учитељ” упамћен је по томе што је био у затвору као сувише радикалан чак и за комунистичке стандарде у Југославији, иначе прилично толерантне према Албанцима. А Демаћијева улица у Скопљу претходно се звала Улица Друге македонске ударне бригаде, по ослободиоцима из Другог светског рата. Око 300 припадника ове јединице погинуло је на Сремском фронту 1944. у борби за слом нацизма и хрватских усташа.

То сећање сада су заменили покличи Куртија о „тријумфу слободе” и савети Северној Македонији да се удаљи од Србије и приближи Албанији, „Косову” и Бугарској. Он је тако заправо признао да је српски фактор у региону највећа препрека „великој Албанији”. Дугогодишња упозорења Београда да тај пројекат може да запали цео Балкан сада су на корак да се обистине. Доказује се и то да је „независно Косово” неодрживо као некаква самостална целина. Напротив, оно је само корак ка остварењу великоалбанске идеје. „Да нисмо толико снажнији, толико пута јачи и моћнији по нашој техници, по нашем наоружању, свему другом, знате колико би нас пута до сада Курти напао на сваком делу. Не би он нападао само централну Србију, већ и Северну Македонију, Црну Гору, а питање је шта би било са Албанијом. Ми морамо да покушамо да сачувамо мир. Увек морамо да снажимо нашу војску”, истакао је председник Србије Александар Вучић. 

Отприлике у исто време када је Курти посетио Тетово и Скопље, појавио се снимак нереда које су изазвали Албанци у црногорском Улцињу. Они су узвикивали покличе против Срба, уз националистичке песме, у покушају да истакну да је то њихова територија. Власт у Приштини показује и своје ривалство према албанским званичницима у Тирани и тамошњем нешто умеренијем премијеру Едију Рами. Курти већ одавно покушава да се наметне као лидер свих Албанаца. Након свега забрињава одсуство било какве озбиљније реакције Запада на националистичке испаде из Приштине. Све се своди на то да се одговорност одмах пребаци и на Србију и да се „две стране” изједначе. 

„САД не подржавају ни ’велику Албанију’ ни ’велику Србију’, ни прекрајање државних граница у региону Балкана”, рекао је амерички амбасадор у Приштини Џефри Ховенијер. Остаје међутим упитно када је, где и коме, нарочито након завршетка ратова, Србија претила променом граница. Осим што је српска држава званично приказана са својом јужном покрајином – Косовом и Метохијом, која јој припада по међународном праву и Резолуцији 1244 Уједињених нација. У том случају, Запад је тај који је већ на своју руку прекројио границе.

С друге стране, међе „велике Албаније” јасно су истакнуте – Србија би остала без 22 одсто територије. Осим КиМ, били би јој отети Прешево, Бујановац и Медвеђа на југоистоку данашњег централног дела земље, као и Рашка област, то јест Санџак, на југозападу. Црна Гора би остала без 36 одсто данашње површине, а Грчка без 11 процената, укључујући Епир и острво Крф. Северна Македонија изгубила би више од половине територије, чиме би било обесмишљено њено постојање. Појава Куртија и подршка коју је добио од екстремних Албанаца указују на тежњу да „Косово” буде „Пијемонт” тог уједињења. Испоставља се као тачна теза да шест звездица на застави косовске лажне „државе” представљају регионе будуће „велике Албаније”. А тврдње да оне симболизују шест најзаступљенијих националних заједница на „Косову” показују се само као неолиберална маска која скрива праве намере.

Уосталом, Куртијев испад у Тетову није први такав. Он се 2020. приликом посете албанском делу рудника Трепча сликао са урамљеном мапом „велике Албаније”, коју је наводно добио на поклон од домаћина. Позирала је и тадашња председница скупштине, а данас председница „Косова”, Вјоса Османи. Све то нису били довољни сигнали за Запад чак ни да ограничи наоружавање и војну обуку такозваних косовских безбедносних снага (КБС), ако заиста жели мир у региону. Напротив, најмоћнији међународни покровитељи Приштине говоре о трансформацији КБС-а у модерну војску и њеном путу ка НАТО-у. Према убрзаним плановима, трупе „Косова” треба да буду потпуно оперативне и опремљене до 2027. године. 

И све то док Приштина отврено прети „великом Албанијом” осталим чланицама НАТО-а у окружењу – Северној Македонији, Црној Гори и Грчкој. У српској јавности, као најважније земље у формирању „косовске војске” истичу се САД, Велика Британија, Немачка и Турска. Управо те силе, укључујући још Италију и Аустроугарску, у различитим епохама и у различитој мери помагале су озлоглашену „призренску лигу”. Преко ње одржавана је вештачка равнотежа, на штету других баканских народа и контрола над регионом. „Призренска лига” формирана је у три наврата –1878. и 1943. године на КиМ и 1946. у Америци, и као свој циљ истицала је уједињење свих „албанских земаља” односно „велику Албанију”. 

Као фашистички протекторат, ова творевина је и постојала за време Другог светског рата. Кроз историју „призренска лига” је била задужена и за подизање устанака и дестабилизацију читавог Балкана, пре свега ограничење српског фактора. Зато и не чуди да се Курти недавно у Призрену зарекао да ће „очувати филозофију” ове свеалабнске организације. Било је то два месеца пре одласка у Северну Македонију, где је наставио своје „дело”. „Неколико пута смо рекли да се на небу чини да су Призрен и Тетово били један град, али је Бог спустио на земљу Шар-планину, која их је раздвојила и направила од њих два града – Призрен и Тетово”, поручио је Курти. Између Призрена и Тетова свакако постоје сличности, као и између многих других градова на Балкану. Сви они горели су у покушају остварења великоалбанске идеје.

Слика: Србиjа Данас