Равно на годишњицу владе Здравка Кривокапића на дневном реду црногорског парламента требало је да се нађе иницијатива о њеном повјерењу. Поднијели су је 40 посланика, снага које су конституисале бивши режим. За успјех иницијативе довољно је да само један од 41 посланика, који су прошле године гласали за избор владе, подигне руку за.

Много се у јавности спекулисало да ли су предлагачи пронашли тај један, недостајући глас. Као кандидат да са ДПС-ом сруше Кривокапићеву владу наводила се фракција СНП-а, која броји пет посланика. Наводни изговор СНП-а за подршку иницијативи је њихова увријеђеност због смјене кадра те партије Василија Лалошевића са функције државног секретара за спорт. Спекулисало се такође и да би посланик Миодраг Лекић, некадашњи предјседнички кандидат који је под сумњивим околностима 2013. за мање од 1% разлике изгубио изборе, могао да гласа за пад владе. Лекић се последњих дана није оглашавао поводом спекулација, али није ни изрекао свој став поводом иницијативе о ускраћивању повјерења влади.

Да ли је бивши режим заиста имао довољну потребну већину за обарање владе нећемо сазнати, јер је непосредно пред почетак скупштинске сједнице иницијатива неочекивано повучена. Чак и да иницијатива није прошла, она би бившем режиму донијела политичке поене, зато што би током вишедневне парламентарне расправе, директно преношене на телевизији, 40 посланика нападало владу, а свега четири до пет посланика би је бранило. Стога, намеће се питање због чега је ДПС са својим сателитима свјесно постигао политички аутогол јер и у случају неуспјеха приликом гласања политички поени били би им загарантовани. Једини логичан одгивор могао би да буде притисак западних амбасада и центара моћи да се одустане и за сада влада не руши.  

ДФ конфузан и контрадикторан

Демократски фронт Кривокапићевом владом незадовољнији чак и од самих подносиоца повучене иницијативе. Иако је обарањем владе ДФ пријетио барем пола године, у суботу су изашли са недвосмисленим ставом да неће подржати ДПС иницијативу. Разлог за овакав став је био двојак. Гласање заједно са ДПС-ом нанијело би трајну и непоправљиву штету њиховом политичком рејтингу, а такође пад владе довео би до политичког хаоса. У суботу су поред чврстог обећања да неће са бившим режимом рушити Кривокапићеву владу, изашли са конфузним захтјевом о потреби расписивања нових избора. Предлог ДФ-а је апсурдан јер да би се расписали нови избори потребно је да се скрати мандат парламенту, а то у овим околностима могу да изгласају искључиво са ДПС-ом. Сличне јалове иницијативе о потреби реконструкције па избору нове владе подносили су претходних пола године. Чини се да је и овај последњи конфузан и неизводљив предлог није узео за озбиљно и да је већ чак и заборављен.

Демократском фронту није било лако последњих годину дана. Западне амбасаде и неформални агенти утицаја нису били благонаклони према њиховом учешћу у влади. Ту чињеницу даље су опортунистички злоупотријебили окружење премијера Кривокапића и фракције УРА. Умјесто проналажења мјере између расположења западних центара моћи и потребе да Црна Гора добије стабилну владу, Кривокапић и УРА у домаћој јавности предимензинирали су могуће негативне ефекте учешћа ДФ-а у извршној власти и тако себи обезбиједили лукративну позицију успостављања потпуне контроле владом, иза које у овом моменту стоји не више  од четири до пет посланика у парламенту.

ДФ поново насјео на подвалу Кривокапића    

Умјесто да брани национални и јавни интерес и опстанак владе услови потписивањем спровођења Пописа становништва и Темељног уговора између Владе Црне Горе и СПЦ, ДФ је поново изигран. Умјесто да се чврсто држи јаких и необоривих аргумената, читав септембар, октобар и новембар ДФ је протраћио у фингираним преговорима о реконструкцији владе, коју је премијер Кривокапић наводно прихватио, а његов потрпредсједник Дритан Абазовић одбацио. Попис становништва је важан да би се на основу њега ажурирао Бирачки списак, у коме је могуће сваки трећи бирач или фантом, или противзаконито уписан. Темељни уговор, какав је црногорска држава већ потписала са Исламском вјерском заједницом и Католичком црквом, а СПЦ са хрватском владом, битан је да би се верификовала народна воља исказана на прошлогодишњим литијама. Наиме, Темељни уговор има супрeмацију над законом и може престати да важи само у случају да се на то сагласе обје стране потписнице. Темељним уговором трајно би се спријечила могућност би да нека нова парламентарна већина врати стари Ђукановићев Закон о слободи вјероисповјести и доведе у питање имовину православне цркве у Црној Гори.

Концентрисањем пажње ДФ-а на фингиране консултације о реконструкцији владе, Кривокапић и Абазовић су лукаво успјели да дезавуишу два питања од националног значаја и склоне са њих фокус јавности. Колико је ситуација са Темељним уговором бизарна најбоље илуструје ситуација са краја маја, када је премијер Кривокапић у последњем минуту одустао од потписивања Темељног уговора, за који су биле испуњене не само све процедуралне претпоставке, већ припремљена и свечана церемонија у патријаршији. Путем твита премијер је обећао да ће Темељни уговор потписати на годишњицу смрти митрополита Амфилохија 30. октобра. Тај датум је прошао, завршава се и календарска година, а Здравко Кривокапић ниједном није поменуо Темељни уговор, изузев у случају када је почетком новембра нагласио да га током званичне посјете Србији неће потписати.

Нулти резутат на свим пољима

Током предизборне кампање, те периоду од 30. августа до формалног избора владе почетком децембра, Здравко Кривокапић упорно је понављао да ће први задатак његовог кабинета бити доношење Закона о поријеклу имовине и низа антикорупционих закона. Од формалног ступања на дужност, Кривокапић ове законе ниједном није поменуо, нити има назнака када ће и хоће ли уопште влада урадити нацрт неког од њих и упутити их на јавну расправу. За годину дана влада није успјела да привуче ниједну озбиљну страну инвестицију, што им је такође био један од декларисаних приоритета. Многи кадрови од повјерења Мила Ђукановића и даље су на високим позицијама у дипломатији и Централној банци Црне Горе – чији је гувернер и даље Радоје Жугић, министар финансија у влади Мила Ђукановића и директор приватне банке Миловог брата Аце.

И то што је покушавала да уради влада је радила траљаво и несупјешно. Примјер је нова авиокомпанија Ту Монтенегро, у коју је влада уложила око 37 милиона евра. У првој години пословања Ту Монтенегро оствариће губитак од најмање 4 милиона евра. Влада, која буквало сјутрадан заборавља на дата обећања, неспособна да припреми законе и невољна да испуни своје елементарне обавезе, као што је организовање Пописа становништва, за следећу годину обећала је чак 302 развојна пројекта и повећање минималне зараде са 250 на 450 евра, путем пореских реформи помпезно названих „Европа сад“ и „Маршалов план“. То што никада никоме није пошло за руком да зараде преко ноћи удвостручи пореском реформом,  то што Кривокапић и његови министри нису испунили ниједно обећање и очекивање, добром дијелу грађана није засметало да слијепо повјерује њиховим новим обећањима.

Кланови унутар владе  

Поред недостатка политичког легитимитета, владу додатно подривају унутрашња подјела на министре лојалне Кривокапићу и министре лојајне потрпредсједнику Дритану Абазовићу. Каква нетрпељивост влада између два министарска клана видјели смо у октобру. Потпредсједник владе Дритан Абазовић и министар иностраних послова Ђорђе Радуловић 19. октобра су се у Вашнгтону срели са Габријелом Ескобаром, замјеником помоћника Државног секретара САД, неформално главним америчким дипломатом за Балкан. Само два дана касније, на аудијенцију Ескобару у Вашингтон, потрчао је и министар финансија Милојко Спајић, Кривокапићев човјек од повјерења број један. Потреба Кривокапићевог клана, да преко Спајића, Ескобару изложи другачији став од Абазовића о политичким питањима, очигледна је.

Занимљиво је да је 12. новебра Здравко Кривокапић изјавио да је незадовољан радом тројице министара, али по обичају остао је недоречен и одбио да каже њихова имена. Убрзо су се у медијима појавиле спекулације да је управо ријеч о тројици из Абазовићевог клана: шефу дипломатије Ђорђа Радуловића, министру унутрашњих послова Сергеју Секуловићу и министру капиталних инвестиција Младену Бојанићу.     

Влада Здравка Кривокапића дефинитивно ће опстати до краја 2021. године. Шта ће бити послије, зависи од низа чинилаца. Тешко је процијенити која је солуција гора, опстанак владе и продужетак агоније или њен пад и хаос који би услиједио. Ако је са нечим Кривокапићева влада упоредива, онда је то култна црногорска хумористичка серија са краја 80-их „Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо“ која је представљала алегорију за будући распад СФРЈ.  

Фотографија: Званични сајт Владе Црне Горе.