Познати руски дипломата, писац и филозоф 19. века Константин Леонтјев овако је описао Албанце: „Албанац воли само рат, лични интерес и гостопримство; донедавно су му и Турци и Грци били подједнако туђи — и подједнако им је био пријатељ кад му је то било од користи. Не треба веровати ни пријатељству ни речима албанског горшатака; он воли крв и освету и не боји се смрти“. Ако је све ово истина, онда је Енвер Хоџа, који је владао Албанијом од 1944. године, када је земља ослобођена од фашизма, до смрти 11. априла 1985. године, прави син свог народа.

Невероватно образован за своје време и посебно за своју земљу, Енвер Хоџа је био национални херој, док се радило о борби против окупатора. Али чим је успео да узме власт у своје руке, храбри ратник се претворио у лудака. С једне стране, обезбедио је образовање за широке масе и индустријализацију земље, с друге стране, бавио се репресијама, организовао тајну полицију, изоловао земљу од целог света, осудио је на сиромаштво и поставио стотине хиљада бункера. 

Током своје владавине, Енвер Хоџа је успео да се посвађа са свим својим савезницима, осим са Стаљином. Могао је и са Стаљином, али вођа СССР који је на све могуће начине подржавао албанског лидера је умро, па је Хоџа морао да се свађа са Хрушчовом. Званично се то догодило због „борбе против култа личности Стаљина“ у СССР-у, али пресудни разлог је била навика албанског лидера да „заборавља“ на нагомилане дугове како би потом изненада осудио своје недавне пријатеље за троцкизам, фашизам, капитализам, кинески ревизионизам, контрареволуционарну маоистичку теорију о „три света“ и слично.

„Овај процес, попут светионика, бацио је светло на злочиначке планове Титове фашистичке банде и на њене активности на штету нашег народа; дубоко је открио њене циљеве и открио сву позадину фашистичко-троцкистичког олоша; открио је тајне начине и крваве методе које је Титова банда користила за постизање својих циљева“, говорио је државни тужилац Сира Чарчани на суђењу Албанцима оптужених за саботажу и диверзије у корист Југославије. 

Треба рећи да се суђење одвијало у Тирани 1950. године, а сви оптужени су ухапшени између априла и октобра 1949. године. Али још 1948. године Београд и Тирана били су савезници, и то по врло повољним условима за Албанију! Албанија је од Тита добила помоћ и кредите, које је Енвер Хоџа, наравно, одбио да врати након прекида односа. 

Свађа са Београдом пропраћена је елиминисањем бивших сабораца у борби против фашизма и чишћењем политичког простора. Конкретно, због претерано топлих односа са „фашистичком Титовом кликом“, лидер странке Кочи Џоџе проглашен је за народног непријатеља, а затим и обешен. У периоду од 1948. до 1951. године већина бивших руководилаца Централног комитета Албаније стрељана је или протерана из земље.

И касније је Енвер Хоџа вршио чистке у руководству странке, а недавни другови су истребљени. Тајна полиција Сигурими убила је, затворила и прогнала стотине људи. И док су елиминисали партијске активисте, Сигурими се на иницијативу шефа државе „сетио“ преживелих националиста и антикомуниста из организације Бали Комбетар како би их искористио за распиривање сепаратизма на Косову. Заиста контрадикторна политика…

…Међутим, тако је било и у свему осталом.

У листу „Правда“ 7. новембра 1957. године, у говору посвећеном 40. годишњици Октобарске револуције, Енвер Хоџа је о помоћи СССР-у говорио на следећи начин:

„Совјетски Савез сматрамо својим спасиоцем и ослободиоцем. Захваљујући њему изборили смо се за слободу, градимо социјализам и живимо срећно. Захваљујући братској, интернационалној помоћи, постали смо непобедиви. Ми дубоко верујемо у своју снагу… Наш народ, изражавајући своја дубока осећања, пева о том пријатељству: „Да, браћо, сваки Албанац зна савршено да нема Албаније без Отаџбине Совјета, да смо фабрике и комбинате, сваку фабрику, изградили заједно са совјетском браћом!“

Наравно, претенциозни говори Албанца су били само лукавство. И пре и после.

А Москва је заиста помогла Тирани да бар мало изађе из дивљег средњег века у којем је живела. Било је немогуће преценити допринос СССР-а развоју економије и инфраструктуре Албаније, али већ 1962. године Енвер Хоџа је објавио да држава напушта Савет за узајамну економску помоћ. Годину дана касније, објавио је да Албанија одбија да врати дугове Москви. Да је био жив Јосиф Стаљин такав заокрет би се за Хоџу трагично завршио. Хрушчов је из непознатих разлога поштедео Албанца (можда да не би потпуно уништио пољуљани социјалистички логор).

А шта је Хоџа урадио? Упркос идеолошким разликама са маоистичком Кином, он се одмах спријатељио са Пекингом. Без кинеске помоћи Тирана једноставно није могла да преживи. Земља се посвађала са готово свим савезницима. Пријатељство са Кинезима трајало је неочекивано дуго и завршило се потпуним крахом тек 1978. године, и по традицији, Хоџа је имао више користи од овог савеза него Кина. 

„Кинеско-албански савез 1960–1963 на крају се испоставио тешким за НРК. Кина је на економску и војну помоћ потрошила 5 милијарди долара. Уз помоћ Пекинга, албанска војска је била опремљена савременим оружјем, коју сама Народноослободилачка војска Кине није имала у довољним количинама. Прелазак НР Кине након Маове смрти у прагматичнији положај, одступање од левих погледа и брзо зближавање Пекинга и Београда на крају је довело до прекида савеза… “, пренео је ТАСС 1978. године.

Нема сумње да је лидер Албаније варао своје савезнике и ради сопствено богаћења. Истовремено, треба признати да је политика Енвера Хоџе у великој мери била узрок понижавајућег сиромаштва у Албанији током последњих деценија и унутрашњих сукоба који су разарали земљу почетком 90-их.

Главни споменици епохе овог некада славног борца за независност, без сумње, остају бетонски бункери. Стотине хиљада бункера изграђено је по наређењу Енвера Хоџе и још увек бесциљно и слепо гледају у немирно албанско небо. Спремајући се да се одбрани од безбројних непријатеља (које је и сам стекао), албански лидер је иза себе оставио џиновске споменике сопственог страха. А јача од тог страха је била само жудња за влашћу.