Фјодор Јевдокимович Махин је три пута постајао генерал. Први пут у Црвеној армији. Други пут када је командовао белим дивизијама. Али званично генерал-лајтнант постао је тек у партизанској Титовој армији за заслуге које се и данас чувају у тајности.
Али о свему редом.
Фјодор Махин је рођен 15. априла 1882. године у месту Николајевск на Амуру у Сибиру у породици козака старовераца. Његов је отац за освајање Туркестана и рат против Турака 1877-1878 постао Георгијевски каваљер. Вероватно би добио и официрски чин да није једног Божића ударио командира песницом у лице. Козака су могли да пошаљу најдаље у Сибир, а од војничке каријере се опростио.
Зато је Фјодор одлучио да оствари оно што није могао његов отац. Почео је да служи у Оренбуршкој козачкој војсци 1900. године као писар. Када је завршио јункерску школу, напредовао је корак по корак. 1905. године са својим одредом је гушио сељачку буну у Поволжју. Губернатор Саратова тада је био Петар Столипин и можемо само претпоставити да је сурово опхођење са сељацима оставило на Махина веома негативан утисак па се официр царске армије 1917. учланио у партију есера (Социјалистичка револуционарна партија).
Међутим, колико год био незадовољан постојећим системом, није престао да машта о војној каријери. 1908. године уписује Генералштабну академију која је отварала пут за чин генерала. То је била веома тешка школа за коју је Махин у прво време био неспреман. Један од његових предавача је овако о њему написао: „Знања – незадовољавајућа. Ставови – једнострани. Велика посвећеност, али слаби резултати. Сматрам да се недовољно развија. Само упоран рад може од њега направити колико толико подношљивог официра Генералштаба“.
Избачен из академије због слабих оцена Фјодор Махин успева да се поново врати и да је успешно заврши да би се затим веома добро показао у биткама Првог светског рата, укључујући чувену Брусиловљеву офанзиву. Препорука коју даје начелник штаба 3. стрељачке дивизије као да се не односи на оног ранијег Махина:
„Ради са великом енергијом, уверено и ефикасно, схвата суштину ствари. Одлично разуме постављени задатак и показује иницијативу. Има богато борбено искуство. Према потчињенима је захтеван и пажљив; увек им је на располагању. Војници га разумеју и воле, иако се он не бори за њихову благонаклоност. Мирног је карактера, увек активан, самосталан и дискретан. Јаког је здравља, веома издржљив. У свакој борбеној ситуацији је савршено миран, чврст и неустрашиво уверен да ће борбени план бити изведен онако како је замишљен. Спреман је и достојан чина команданта пука“.
Бољшевици, који су се изборили за власт, доживљавали су есера Махина као свог, што се не може рећи и о другим официрима Генералштаба. И 26. јуна 1918. он постаје командант 2. армије Источног фронта која је бранила Уфу. Команду суседне 1. армије преузео је други школовани официр Михаил Тухачевски.
Али за разлику од Тухачевског Махин није постао маршал јер је кроз недељу дана прешао на страну белих и фактички им дао Уфу без борбе. Даље је предводио такозване дивизије од око 3-4 хиљада људи, углавном сељака. Али без обзира на то, остваривао је успехе на бојном пољу, понекад мајсторски водио битке. Није му, међутим, била по вољи ни Колчакова диктатура. Махин је чак одлучио да организује пуч против Врховног владара. Заговор није успео, али Махина нису стрељали. Једноставно су га протерали у Владивосток, а затим и преко границе.
Пораз Белог покрета Фјодор Јевдокимович је објашњавао игнорисањем социјалних фактора. Да су се придржавали програма есера, победили би, сматрао је он. Емигранти су такве погледе тумачили као бољшевичке. Када се 1. априла 1924. у Берлину Махин на ту тему посвађао са донским генералом Анатолијем Кељчевским и отишао залупивши врата, његов саговорник се толико узбудио да му је срце пукло.
Од 1923. Махин је углавном живео у Београду. Влада Југославије је подржавала руске емигранте, а Фјодор Јевдокимович је још у Првом светском рату награђен српским орденом Белог орла са мачевима за учешће у формирању Прве српске добровољачке дивизије у Одеси.
Мењао је политичке погледе, али није окренуо леђа православљу. Фјодор Махин је чинио све што је могао да му из Русије дођу супруга Устиња Митрофановна и три сина (Петар, Георгиј и Михаил), али сви су напори били узалудни. О његовом личном животу се више ништа не зна, иако је 1941. руско-српску гимназију похађала нека Вера Махина. Можемо само дискретно претпоставити да се Махин други пут оженио на територији Југославије.
Стекао је већи утицај и поштовање када је изабран за руководиоца београдског одељења Земгора. Земски градски савез је у Првом светском рату био важна организација која је располагала великим новчаним средствима. У каси је остало још нешто новца, али по правилу отимало га је руководство. Махин је за разлику од претходника делио новац онима који су били на граници опстанка. Због тога је стекао многе непријатеље, али и пријатеље међу утицајним људима.
Корак по корак био је све ближе признању СССР. Имао је тесне контакте са различитим утицајним људима (поред осталог и са масонима), пријатељи су му били и познати југословенски политичари и официри. „Руски архив“, двојезични часопис за политику културу и привреду Русије који је Махин издавао 1928 – 1937, званично је хвалило и министарство образовања као извор поузданих информација о Русији.
1939. године Махин је прекинуо све везе са есерима и постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије. У то време је под именом „Марс“ већ радио као агент обавештајне службе НКВД и слао у Москву корисне информације о Балкану. Друга је ствар што се подаци о његовом раду и даље држе у тајности па о томе можемо говорити само на основу неких сведочења.
Највећа загонетка је питање чиме се Махин бавио од момента окупације Југославије у априлу 1941. до његовог доласка међу Титове партизане у лето 1942.
Колико је познато, прво се као совјетски обавештајац прикључио четницима и радио на своју руку пошто није могао да успостави везу са Москвом. Одређено време је био у близини Сарајева, затим у Црној Гори. У једном тренутку четници су посумњали да је Махин комуниста и држали га као заробљеника. И ко зна чиме би се то завршило да га није подржао његов друг, четнички командир Влада Зечевић који је скоро истовремено са Махином прешао на страну партизана и повео са собом око 500 бораца.
Када се Рус појавио у главном партизанском штабу и испричао о својим везама са совјетском обавештајном службом, Тито је тражио да Москва потврди његов идентитет. Представници Коминтерна су дали Јосипу Брозу паролу за приснију комуникацију са Махином, а звучала је овако: „Поздрав вам шаље друг Правдин. Дошао сам да наставимо посао који сте обављали са другом Правдином“. Тито је поред осталот тражио од Махина да му исприча о политичким и војним циљевима четника.
Најзанимљивије у читавој ситуацији је било то што је Тито био једини канал комуникације између Москве и Махина, једини начин да Стаљин нешто сазна о четницима. А Тито је наравно био заинтересован да оцена буде крајње негативна. Судбина Махина је у том тренутку зависила од КПЈ и све што је Москва могла од њега да сазна је то да су четници шовинисти којима се не сме веровати.
У Москви су можда и схватили да је Махин под Титовим утицајем, али су били беспомоћни. Већ у октобру 1942. Махин је делио исти бункер са Титом, његовом личном секретарицом Даворјанком Пауновић и десетином других сарадника Врховног штаба.
Није јасно за шта је тачно одговарао Фјодор Махин. Формално бавио се пропагандом, писао је позитивне чланке о Црвеној армији, али и тајну инструкцију за рад партизанске обавештајне и контраобавештајне службе.
Махин је постао Титов тајни саветник за послове са обавештајним службама и везу са Москвом. Као совјетски шпијун представљао је југословенску унутрашњу политику онако како је Тито желео и одиграо велику улогу у Стаљиновом коначном избору.
Тито је 24. фебруара 1944. лично честитао Фјодору Јевдокимовичу Махину чин генерала-лајтнанта. У децембру 1944, после ослобађања Југославије од окупатора, Фјодор Махин је боравио у Москви где је добио орден Лењина, а након повратка у Југославију и дужност начелника Историјског одељења Генералштаба Југословенске војске: не посебно важну дужност, али довољно високу да му омогући да буде стално уз Тита и игра улогу његовог сивог кардинала.
Али већ 2. јуна 1945. Махин је преминуо у Београду. Крај његовог гроба стајала је југословенска, совјетска и албанска почасна гарда. У главном граду Југославије је у његову част названа мала улица, која је после комунизма преименована у улицу Миће Поповића. Трипут генерал није био нимало лака фигура. Са сликаром је све некако једноставније.
