Избори у Црној Гори били су транспарентни, одзив бирача на њима постао је рекордан не само у Црној Гори, већ и у читавом региону у последњих десет година, а изазван је крајем 2019. године, када је парламент Црне Горе усвојио закон о слободи вероисповести који је постао катализатор друштвене активности. О овоме је у интервјуу за портал „Фонтанка.ру“ говорила Јекатерина Ентина, виши научни сарадник одељења за црноморско-средоземна истраживања Института за Европу Руске академије наука.

„Треба разумети да је расположење за протесте код Црногораца ствар која им уопште није својствена. Оно по темпераменту, једноставно, не одговара суштини црногорског друштва. Па ипак, видели смо да су од децембра сваке суботе, а понекад и чешће, били масовни народни протести против тог закона. У Црној Гори је, практично, цела земља излазила на улице“, истиче експерт.

Уз то, рано је, према њеном мишљењу, тврдити да је режим председника државе и шефа владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС) Мила Ђукановића пао или да је он изгубио власт. 

„Формално ДПС губи око седам мандата у парламенту, а имао је 36 од 81. Ствар, међутим, није у томе. ДПС, безусловно, остаје најјача партија. Али на рачун чега? На Балкану, у принципу, сарадња између друштва и власти организована је тако да ако си ти млад и радно способан човек, а из неког разлога ниси део система партијске власти, де-факто не можеш наћи стално запослење нити градити каријеру. Из тога проистиче да су сви људи, који су део партијског апарата, на овај или онај начин повезани с њим, принуђени да исказују лојалност. И ДПС је на овим изборима показао да је он „најјачи“. И то само зато што је владајућа партија, захваљујући својим административним ресурсима, могла да у својим редовима ангажује велики број људи. Уосталом, овде није важно то да је она остала најјача; важна је тенденција смањења броја њихових места у парламенту, — коментарише Јекатерина Ентина – нешто преко 30 процената за Ђукановића [на изборима] је његов максимум данас. Његови административни ресурси више нису тако велики. Али овај пут је Ђукановић имао мању подршку од европских института и представника. А опозиција је, макар и одвојено, успела да добије већину“. 

Главно питање је, по њеном мишљењу, то, да ли ће председник успети да намами на своју страну потребан број опозиционара. И ако је коалиција „За будућност Црне Горе“ и њен лидер Здравко Кривокапић, који су на изборима заузели друго место, отворени противник власти, ситуација са другим играчима није тако недвосмислена. Дакле, много зависи од одлуке коју ће донети опозиционар „другог плана“ Алекса Бечић, његова партија „Демократска Црна Гора“ и коалиција „Мир је наша нација“.

„Бечић први пут улази у парламент. И одмах десет мандата. Да ли га може поткупити власт, не могу вам рећи. Али Бечић представља велики проблем, иначе би прослављање победе опозиције било другачијег обима. Бечић сад мора да је изнутра растрган противречностима. Њега тренутно мало шта везује за демократе, али он је Ђукановићев ватрени противник. Шта ће превагнути унутар коалиције: жеља да се склони Ђукановић, или, пак, људи на власти имају довољно ресурса да преокрену Бечића на страну владајуће врхушке? Ово је данас најважније питање. У овоме је цела интрига“, говори политиколошкиња. 

Коменаришући потенцијалну промену спољнополитичке оријентације Подгорице у смеру зближавања са Русијом, Ентина је истакла да су опозиционари из коалиције „За будућност Црне Горе“ благонаклони у односу на Москву, међутим, они су, пре свега, „процрногорски“ политичари а не „проруски“ или „прозападни“.

„Наравно да не можемо говорити да се Кривокапић и други опозиционари могу поредити са Ђукановићем у погледу нивоа антируског расположења. С тачке гледишта реторике, они су политичари који су веома благонаклони према Русији. Притом треба истаћи да је црногорска опозиција у контакту и са Берлином. Не морам да говорим да ће се благонаклона реторика према Русији наставити и без додатних сигнала из Москве, или да ће Црна Гора денонсирати део својих спољнополитичких одлука, сматра она. – Нажалост, данас видимо да је у целом региону, не само овде у Црној Гори, у току последњи корак ка освајању тог пространства од стране евроатлантског света. И ако у овој фази и даље наставимо да се не мешамо, наше позиције пашће на минимум. Ми губимо у условима када би нас, у принципу, мало коштало труда, како финансијског, тако и културног,  да и даље тамо заузимамо значајну позицију“. 

По њеним речима, политички лидери на Балкану полазе од тога да њихове државе, без обзира на борбу за независност, морају да се нађу под нечијим јачим крилом. 

„Као појединци оне [државе] нису баш богате. Ако се узме у обзир да никакве понуде за међународно позиционирање нема, осим од НАТО-а и ЕУ, мало је вероватно очекивати политички заокрет“, каже Јекатерина Ентина.

„Ко год да дође на власт, европске интеграције ће остати. Уколико то буде Кривокапић или његови људи, односи према Москви постаће топлији. Али ће то отопљавање односа бити до разумних граница. Ипак је црногорска политика већ у многоме ограничена достигнућима европских интеграција, системском визијом да је Црна Гора део Европе“, закључује експерт. 

Фото: Д. Лане