„Ми немамо друге наде и славе, до моћне и нама рођене браће Руса“: Како се у Републици Српској чува успомена на руске војнике

Када се говори о гробовима руских војника у Републици Српској, многи се пре свега присећају добровољаца који су се овде борили 1992-1995. Међутим, руска војска се на овим просторима појавила још у доба Наполеонових ратова.

Тврђава Клобук у близини Требиња вековима je стајала на путу који је повезивао Дубровник и Никшић. Прво је припадала Зетској кнежевини, затим српској држави под владавином Немањића и Косаче, да би је на крају преузели Турци. За Османлије је значај Клобука нагло порастао почетком 18. века. Према Карловачком мировном уговору из 1699. године Турци су изгубили Херцег Нови и Рисан. Клобук је тако постао истурени део овог дела територије Османског царства, усмерен ка Црној Гори, Дубровнику и територијама Млетачке Републике.

Како се Бока Которска нашла у епицентру француско-руско-турског сукоба

Крајем 1805. године у региону су се појавили Французи у жељи да одузму Аустроугарској територије бивше Млетачке републике, Истру, Далмацију, Бока Которску, а уједно и Дубровник стиснут између Далмације и Боке. Становници Боке, две трећине Срби, нису желели да њима владају Французи и почетком 1806. године тражили су и Његошеву помоћ и помоћ вицеадмирала Дмитрија Сењавина, који је командовао бродовима који су се у то време налазили у Јонском мору.

Прве руске трупе су се искрцале код Херцег Новог 28. фебруара 1806. и придружиле се црногорској војсци, а пет дана касније подигнуте су руске заставе на свим тврђавама у Боки. Французи су у то време заузели Далмацију и спремали се да нападну Дубровник, а Сењавин је намеравао да их у томе спречи. Ипак, 26. маја 1806. Дубровник је заузео одред француског генерала Лористона. Истовремено, француске трупе су биле готово у потпуној блокади: са мора су их притискали бродови Сењавина, са копна — комбиноване руско-црногорске снаге. Французи су могли да добију појачање само планинским путевима са севера. Треба рећи да су руским бродовима у Средоземно море доспели не само морнари и морска пешадија, већ и брдске снаге. Главна ударна снага био је 13. јегерски пук под командом генерал-мајора Василија Вјаземског, који је касније постао херој Отаџбинског рата против Наполеона. Главни командант свих трупа био је Дмитриј Сењавин.

Сењавин је 4. јуна 1806. године, заједно са Вјаземским и Његошем, дуго и пажљиво изучавао непријатељске положаје око Дубровника. Затим су Вјаземски и Његош опколили Дубровник и оставили га без питке воде, док је ескадра Сењавина оставила град без хране. Заузимање града било је само питање времена, али управо тада је руски цар Александар I започео мировне преговоре са Наполеоном. Сењавин је зауставио сва ратна дејства и бесно посматрао како се приближава војска од 15.000 људи под командом будућег Наполеоновог маршала Огиста Мармона.

Мировни уговор потписан 8. јула 1806. године у Паризу никада није ратификован, али су Руси и црногорски Срби ипак изгубили територију некадашње Дубровачке републике. Истовремено, борбе са Французима су се наставиле све до краја 1806. године, када је Османско царство објавило рат Русији. Након тога Сењавин је своје бродове пребацио у Егејско море, али француске трупе и даље нису ризиковале да крену на Боку Которску. Тек након склапања Тилзитског мира 25. јуна 1807. године, када су Руси почели да се евакуишу из Боке (напустили су је 14. августа 1807.), Французи су почели припреме за освајање региона.

А онда је Његош одлучио да искористи шансу да поправи положај Црне Горе у вечитом сукобу са Турцима. Молио је руске трупе које су остале на обали залива да помогну Црногорцима да заузму тврђаву Клобук. Опсада је трајала од 7. до 16. јула 1807. године, али су француске трупе притекле у помоћ браниоцима тврђаве, из Дубровника их је послао генерал Мармон. Руси и Срби су се повукли. Истовремено, на месту где је стајао руски логор, према сећању савременика, остало је неколико стотина гробова.

Локални становници ово поље већ више од два века зову руским. Налази се поред граничног прелаза Клобук између Босне и Херцеговине и Црне Горе. Тврђаву Клобук уништила је аустријска артиљерија септембра 1878. године.

Данас се до ових рушевина може стићи само пешке, а о бици која се одиграла крај зидина ове тврђаве у јулу 1807. године, ван општине Требиње, па ни у Русији скоро нико не зна.

Поклонити се Руском пољу

Међутим, у новембру 2021. године, у близини Руског поља постављено је обележје у знак сећања на руске војнике који су овде погинули. Иницијатор тога је председница Руско-српске фондације за културу и наслеђе Наталија Шатилинa.

„Пролетос сам прочитала роман ’Клобук’ српског писца Петра Шарића и схватила да и Русе и све Србе треба подсећати на догађаје из 1807. године“, каже Шатилина. „Успела сам да нађем спонзоре у Русији, да добијем подршку градских власти Требиња и за неколико месеци сва питања су решена“.

Нажалост, на свечаности није било представника Црне Горе. Али 1808. године, када је Огист Мармон рекао Петру Његошу да су Руси „непросвећен и суров народ који је ваш непријатељ и хоће да вас све одведе у ропство“, црногорски владар је француском генералу дао оштар одговор. „Молим вас генерале… не дирајте моју светињу и горду славу највећег народа, чији сам и ја вјерни син. Руси нијесу наши непријатељи, него наша браћа по крви који се према нама односе с топлом љубављу, као и ми према њима. Видите, ви очигледном малодушношћу мрзите Русе и оцрњујете их, а другим словенским гранама ласкате само да би тако ваш цар достигао свој циљ. Али то вам неће успјети. Ми смо сви Словени и нигдје немамо друге наде и славе, до моћне и нама у потпуности рођене браће Руса. А ко је против Руса, тај је и против свих Словена“, рекао је Његош.

Аутор спомен-обележја, израђеног у херцеговачком стилу, уметник је из Требиња Милосав Бабић, за којег љубав према Русији нису празне речи. Његова супруга, новинарка Милана Бабић, сарађује са руским медијима и један је од организатора Бесмртног пука у Републици Српској. „Божја је воља да непознати руски јунаци који су се борили на српској страни изађу из заборава“, сигуран је Бабић. „Отварање овог спомен-обележја ће заиста повезати Русију и Републику Српску, све српске земље“.

Свечаности је присуствовала и делегација из Ростова Великог, на челу са градоначелником Андрејем Лосом. „Важно је запамтити све људе који су се овде борили — Русе, Србе, Црногорце. Сви ови народи су вековима били повезани“.

Градоначелник Требиња Мирко Ћурић одржао је састанак са руским колегом и изразио наду у развој разноврсне сарадње не само са Ростовом Великим, већ и са другим градовима Русије. Он је рекао да рачуна на помоћ Руско-српске фондације за културу и наслеђе, која планира да отвори филијалу у Требињу.

А први град Републике Српске који је потписао споразум о братимљењу са Ростовом Великим је суседна Билећа. Андреј Лос и градоначелник Билеће Веселин Вујовић одржали су прву видео-конференцију у августу ове године, а после нешто више од три месеца њихови градови су постали побратими.

Долазак руских гостију у Билећу није завршен само потписивањем докумената. На локалном гробљу, где су сахрањени официри Донског кадетског корпуса, свечано је отворена спомен-плоча у знак сећања на васпитаче и кадете овог корпуса, који је пре тачно 100 година дошао у Билећу.

Када је директор кадетске школе у Ростову Великом, Александар Фрјазимов, развио заставу са слоганом „Душу – Богу, жизнь – Отечеству, честь – никому!“ (Душа Богу, живот отаџбини, част никоме) мештани су све разумели без превода. Још и због тога што је поред донских официра сахрањен руски добровољац Сергеј Мелешко, који је у септембру 1992. године погинуо недалеко од Билеће, бранећи слободу српског народа.