Као типичан становник српског провинцијалног града ја сваког викенда идем на локални бувљак у потрази за пленом и утисцима. Или боље речено, идем у лов на утиске. Јер на српском бувљаку се може наћи све, од дугмади до венчаница. Скоро неношених. Добро, макар једном ношених.

– Лазо! Раситни ми новац!

– Шта вичеш, куд журиш?!

– Зар не видиш, дама чека да јој вратим кусур. Тачније, госпођа, то јест, мадмоазел! – говори Радован и враћа ми кусур.

Радован је легенда нашег ваљевског бувљака, човек са укусом и смислом за лепо. Он ради овде преко тридесет година. За разлику од других импровизованих тезги, код Радована је изложено право благо: значке које су старије од мене, бакарне џезве, пепељаре, немачке музичке кутијице, резбарене иконе, усне хармонике. И све првокласно! Па и разговор са Радованом је увек пријатан.

– Радоване, код тебе је као у музеју! – одушевљена сам ја.

– Види шта имам. Ово не продајем: купио сам од једног професора.

Радован вади из торбе кутијицу, а у њој велики комади необрађеног ћилибара. Ћилибар се у Србији цени, сматра се да је тајанствен и „добар“ камен.

– А види ово! Новчић са Титовим ликом године када је умро.

– Тито је живео, живи и живеће! – кажем ја.

– Седи ту мало, одмори, — позива ме Радован у његову „палату“.

Преда мном, у гомили кашика и виљушки видим позлаћено сито за чај и осећам се као јунакиња моје омиљене књиге. Високи мушкарац окреће у рукама афричку фигурицу. Већ је купио две, али Радован покушава да му утрапи трећу. Ја се укључујем у разговор.

– Како су само лепе! Две ће изгледати усамљено… И те две које сте купили не иду у пару, треба вам трећа… Да, дефинитивно! Шта? Кошта само двеста динара? Ја не бих размишљала! – кажем и критички посматрам робу коју пазари.

Човек даје Радовану новац и одлази, а ми се смејемо.

Затим пролазим крај столова на расклапање који су сада затрпани џемперима, јакнама, фармеркама.

– Први ред је по сто динара, други двеста, а трећи – узимај бесплатно! – смеје се и сија златним зубима старији Ром који седи на столици у трећем реду.

– Није бесплатно, већ непроцењиво! – исправљам ја њега, а он ми подмигује. Његова помоћница ми предлаже да купим блузу од мохера прелепе црвене боје.

– Види како је лепа! – она се огрће блузом.
– То не смете продавати, тако вам добро стоји! И одлично вам иде уз тај кармин! Погледајте само!

Она узима огледалце с оног брда „драгоцености“ и пита ме с неповерењем:

– Је л’ ти то озбиљно?
– Апсолутно. Много сте лепи у овој блузи. Ево, питајмо човека, показујем ја на пензионера који у близини купује транзистор. Он потврдно клима главом. Жена је јако пријатно изненађена.

Једном сам на бувљаку тражила дрвене рамове за вез златне боје. Шест већ имам, хоћу још три. Питала сам мужа: „Шта мислиш, да наручним од Рома да ми донесу“. Он се смеје: „Наручи. Доћи ћеш по рамове, а тамо – твоји!“.

У близини младић у кожним панталонама гледа како му стоји бајкерска јакна у бојама италијанске заставе, а ја жалим што је нисам видела раније – више би одговарала мом мужу.

Волим нашу бувљу пијацу. Филозофија српског бувљака је радовати се оном што ти дан доноси и чувати успомену на оно што је остало у прошлости: на то овде подсећа сваки предмет.

Узимам у руке фотоапарат Полароид из 70-их година. Тих година то је био најпопуларнији божићни поклон у Америци. Удишем мирисе из свог детињства који се ни са чим не могу помешати: пластика, филм, нешто страно и примамљиво, и замишљам шта су могли да сниме власници овог апарата. Дошло је време да он забележи историју наше породице. За само сто динара! А луксузни сет за вино – зелени стаклени бокал у кожној футроли, посуда за лед и елегантне чаше на танким ногицама – савршено се уписују у наше летње вечери на тераси. Лепота!

Кад смо већ код посуђа, избор је овде већи него у било којој продавници.

– Дај ми ту плаву. Немам из чега да пијем кафу на послу, а нећу да носим из куће, објашњава муштерија, тражећи „ту праву“ шољицу за кафу.

У близини старија жена огрнута прелепом марамом замишљено трза две једине жице на гитари. У стакленој пепељари крај ње дими се цигарета.

Уз ове безбрижне акорде настављам да пловим таласима сећања. Ево металног авиона на склапање који су поклонили мом брату пре 25 година. Ево и четрдесетогодишњег плишаног меде из мог детињства. Ево совјетског будилника „Слава“. Протресем га, а у њему почиње да куца механичко срце. И куца радосно, и жури да каже: „Оживео сам, поново сам користан!”. Уз овај тик-так је тако лепо заспати, као у детињству. Али кад бисте само знали како он уме да буди! Не само што вас подигне на ноге, већ сте одмах спремни да одрадите минуте јутарње гимнастике преко радија!

Волим да дајем другу шансу стварима за које би се рекло да су завршиле свој век. И међу посетиоцима српских бувљака има пуно људи попут мене. Ако обришете прашину са старог лустера и заврнете нове сијалице, он ће вам захвално улепшати зимски сумрак и дати наду да ће ускоро доћи пролеће.

Српски бувљак са својим шареним стварима је наш времеплов који нас моментално одводи у времена којих се сећамо само по лепим догађајима.

У наше доба пластике, сваки стаклени украс за новогодишњу јелку који је некада красио нечији дом је сам по себи драгоцен и сведок једне епохе. Оно неповратно прошло време, кад су јелке биле високе, кад су мандарине мирисале на празник, а совјетски и југословенски студенти су се дописивали, слали разгледнице са погледом на Београд и Москву.

– Рускиња? Схватила сам по изговору! Дописивала сам се са Вером из Обњинска. Тако смо учили руски језик! Писале смо писма, причале како живимо. Види, овај шал је као руски. Шта мислиш? – каже Драгана док пребирамо шалове.

– Јави ми се пре него дођеш следећи пут, донећу ракију да пробаш, каже ми Радован и даје ми папирић с његовим бројем телефона. Истргао га је из нотеса који су раније држали крај сваког фиксног телефона.

Сећате се? Да ли вам недостају ти дани?