Спорт на Балкану је начин живота. Свако двориште има терен за фудбал, кошарку, одбојку, а на тениским теренима и отвореним базенима држе бесплатне тренинге за почетнике. Александар Шапић, светски шампион у ватерполу, од јуна месеца ове године обавља функцију градоначелника Београда, и становници српске престонице који воле спорт имају разлог да се надају да ће спортски живот у граду постати нешто активнији.  

Лидери балканских земаља добро знају шта је спорт, иако за њега, због јасних разлога, имају мало времена.  

Председник Србије Александар Вучић, на пример, од ране младости навија за Црвену звезду, и након завршетка политичке каријере жели да буде кошаркашки тренер због чега је уписао Високу спортску школу.  

Вучићев индекс

„Желим да учим децу да играју кошарку, да остварују своје снове“, рекао је једном приликом председник Србије. С обзиром на то колико је Вучић амбиоциозан као политичар, нема сумње да ће остварити свој циљ. Своје спортско умеће својевремено је показао играјући против једног младог кошаркаша. Вучић је лако залепио банану клинцу, чиме је добро насмејао окупљене па и све оне који су видели овај снимак. Зато је дечак вероватно поставио себи циљ да уђе у Вучићев тим.  

Иначе, будућег тренера Вучића су већ спремни да запосле у један од клубова региона — у Игокеу у Републици Српској. То је клуб који је веома драг српском члану Председништва Босне и Херцеговине Милораду Додику.  

Као младић Додик је  играо за КК Поткозарје (како се клуб Игокеа раније звао), а касније, у сезони 1995/96, носио је униформу кошаркашког клуба Полет из Опова.  

Додик је у сваком смислу највећи навијач клуба Игокеа, и рекао је да је спреман да запосли Вучића као тренера под условом да води клуб до победе над Црвеном звездом. Не, балкански политичари заиста знају да ударе где је најболније!   

Милорад Додик и дан-данас не пропушта прилику да се присети младости и заигра кошарку. 

Док његов политички противник Бакир Изетбеговић, лидер Странке демократске акције, не уме да игра кошарку, што је двапут доказао у Мостару.  

Кошарку је некада играо и председник Црне Горе Мило Ђукановић (висок је 196 см) и навијао за Црвену звезду. Међутим, када је започео процес одвајања Црне Горе од Србије, почео је отворено да навија за Будућност из Подгорице. На Светском првенству у Италији 2017. године играо је за ветеранску селекцију Црне Горе против селекције Србије (која је на крају изгубила). Иначе, неки кажу да се Ђукановић тајно бави трчањем на дуге стазе. Како другачије објаснити чињеницу да води државу преко тридесет година?  

Хрватски председник Зоран Милановић у слободно време трчи на стадиону Максимир (или шета… или можда само у тишини седи на клупи?), одмарајући се од политике. Децу са собом не води (што је разумљиво), а ако и они желе да трче на Максимиру мораће да сачекају да њихов отац заврши с тренингом. У породици хрватског председника време проведено на стадиону сматра се неприкосновеним. Понекад Милановић вози бицикл. Мада, морамо признати да спорт није његова најјача страна.  

Зато му у дебатама нема равних. Милановић је у стању да нокаутира изјавама. Једном је овако упоредио себе са премијером Хрватске: „Пленковић и ја нисмо исти екосистем, ја сам орао, а он нилски коњ“. 

Андреј Пленковић је у младости играо кошарку, па зна шта је контранапад. Према речима његовог бившег тренера Умберта Пијасеволија, имао је одличан шут. „Пленковић је био мој играч у Загребу од 1983. до 1986. Године. Имао је одличан шут, чист дешњак. Није имао неку изузетну технику, али је физички био јак, и напомињем, доминирао је у шуту. Гледано из тренерског угла, да је наставио да тренира, могао је израсти у класично крило или, како то данашњи тренери воле да кажу, у ‘лажну четворку’”, присаћа се Пијасеволи. Али Пленковић се није посветио кошарци, па зато данас мора да се брани у политици.  

У македонском руководству нема посебних љубитеља спорта. Игре су тамо више политичке природе. Највећи спортиста међу политичарима у земљи био је израелски амбасадор у Скопљу Дан Орјан, који је професионални тренер гимнастике и своје вештине демонстрира током званичних посета. Председник Северне Македоније Стево Пендаровски је био јако изненађен кад је Дан Орјан пред њим стајао на једној руци. „То је мотивација за тренинг!“, написао је Пендаровски на друштвеним мрежама. 

Дан Орјан у Скопљу

 Приликом посете Битољу, где је пре Другог светског рата живело три хиљаде македонских Јевреја, Дан Орјан је, као Жан Клод Ван Дам, направио шпагу у скоку. Македонци су на друштвеним мрежама завидели Израелу због тако харизматичних дипломата.  

У суседној Бугарској су пре неколико година желели да титулу најбољег фудбалера земље дају тадашњем премијеру Бојку Борисову. У слободно од политике време он је играо за локални аматерски клуб „Витеша“ као лево крило и често давао голове. Али скромно је одбио награду, рекавши да треба да реформише фудбалски систем у земљи и извуче свој клуб из кризе. Исте 2015. године добио је признање као најстарији активни фудбалер у Бугарској: имао је тада 55 година. Иначе, Бојко Борисов има и црни појас у каратеу.  

Бугарски војни пилот у чину генерал-мајора, а сада председник Бугарске Румен Радев такође се залаже за здрав начин живота. 2018. године, на отварању такмичења у каратеу у Софији, изненадио је публику пошто је за један минут направио 50 склекова.  

Албански премијер Еди Рама је некада играо у кошаркашкој репрезентацији своје земље. Данас није примећен у спортским активностима, али не пропушта прилику да покаже своју љубав према спортској одећи током званичних посета иностранству. Већ је добро познат по комбинацији адидас патика и пословног одела, по мајицама са принтовима и светлим чарапама. Еди Рама је креативна личност, уметник, и својим имиџом јасно даје до знања свету да Албанија има довољно самопоуздања.  

„Речју, осећам да сам посебан. И не зато што сам прилично висок: то није неуобичајено у региону. Генерално, могли бисмо да окупимо кошаркашки тим лидера и да заједно победимо све тимове ЕУ и Русије!“, рекао је једном Еди Рама висок 2,01 м. 

Мађарски политичари дефинитивно не би били у овом тиму, јер је мађарски премијер Виктор Орбан страствени фудбалски навијач. У младости је играо за клуб Фелчут и чак постао лик фудбалске компјутерске игре. А министар спољних послова Петер Сијарто је страствени тркач.  

У коју год земљу да стигне, увек нађе времена за трчање градским улицама (чак и ноћу). Једном је трчао у Берлину у патикама које му је поклонио шеф кинеског министарства спољних послова.  

Посебно је занимљиво видети Сијарта како трчи по московским заснеженим улицама. Жена која пролази крај њега вероватно гунђа „шта се овај ту растрчао“, не знајући да није реч само о спортисти, већ о шефу мађарског министарства спољних послова.  

Речју, балкански политичари знају да изненаде. Спортско знање и искуство које су стекли у младости активно користе у својим геостратешким активностима. Занимљиво је пратити утакмице на Балкану.