1840. године руска Академија наука је одлучила да сакупи материјале о првој заједничкој војној кампањи Руса и Срба. Многи непосредни учесници тих догађаја били су још живи, а двојица међу њима су се одазвали на позив који је до њих стигао преко мађарске штампе. Њихове белешке пратила је напомена: „Данашња Србија није, на нашу жалост, прожета руских духом, него обузета духом аустријским, односно, лукавим и подлим.ˮ Затим су се заклињали да су припремили „прецизан, савестан, тачан и искрен описˮ. Аутори ових бележака били су војвода Илија Чарапић, који је 1839-40. године био на дужности управитеља Београда, и бивши писар Народне канцеларије Симa Милутиновић. У свом раду су наводили да је „подлиˮ аустријски дух обузео владара кнеза Михаила Обреновић. Међутим, нису износили замерке против његовог оца Милоша Обреновића. А Милош који се повукао са власти 1839. године такође је могао о том догађајима да исприча много шта занимљивог, али никада није био склон писању мемоара. Можда због своје неписмености… а можда и зато што је у његовом животу било сувише много сумњивих момената.
Али вратимо се на кампању 1807. године, чијег се проучавања руски историчари нису тек тако прихватили, него желећи да подсете Србе ко им је помогао у временима искушења.
Изданак Суворовљевог кова
У децембру 1806. године устаници Карађорђа Петровића освојили су Београд. На победу их је подстакао још један руско-турски рат, који је почео тиме што је месец дана раније војска под командом Ивана Михељсона заузела кнежевине Молдавију и Влашку на левој обали Дунава.
Михељсон је био енергичан војсковођа Суворовљевог кова. Команду над руском армијом на Дунаву примио је пре почетка рата и уочи избијања борбених дејстава унапред успоставио контакт са Карађорђем.
Са заузимањем Букурешта отворена је могућност да се са Србима успоставе директни контакти слањем одреда руске војске из Влашке. Карађорђе је тражио 12 батаљона руске пешадије и 3 пука козака. Али, с обзиром да је морао да се супротстави главници турских снага, Михељсон просто није имао толико слободних резерви, па је, настављајући преговоре, послао Србима новац, као и поклоне за њихове војводе.
Али било је немогуће игнорисати молбе српских савезника и Михељсон је ипак издвојио „корпусˮ под командом генерал-мајора Ивана Ивановича Исајева.
Исајев је био уважени представник донског козачког рода, који је раније служио под Румјанцевом и Потемкином. „Корпусˮ Исајева који је бројао мање од хиљаду људи чинили су пук козака под његовим именом и батаљон Олонецког мушкетарског пука уз два оруђа донске коњичке артиљерије. Требало је да га допуне локални добровољци: „пандуриˮ и „арнаутиˮ састављени од Влаха, Хрвата, Албанаца и Срба.
27. априла 1807. године, прешавши реку Ољту, Исајев је ушао у град Крајова на западу Влашке, где је почео да окупља добровољце. Артиљеријски арсенал „корпусаˮ попунило је осам старих топова. Истовремено козачки одреди су кренули у Видин, где се налазио одред српских устаника Миленка Стојковића, а очекивао се долазак Карађорђа са главницом снага.
„Словенско братствоˮ 1806. године
Кампања се одигравала на територији која је обухватала југозапад данашње Румуније (Крајова), северозапад Бугарске (Видин) и исток Србије (Неготин и Штубик). Издвојен из Исајевљевог корпуса, одред Курта од 200 козака и исто толико пандура без отпора је заузео складиште намирница које је чувало 50-ак Турака, након чега је кренуо за Чернику. Ту му се прикључио Исајев са главницом снага, који се задржао у Крајови због прикривеног пребацивања 400 пандура и неколико десетина козака.
14. маја 1807. године Исајев је извео напад на непријатељске положаје, постројивши војску у два кареа. Десни каре су чинили пешадијски батаљон и козаци. А леви пандури и арнаути. Пошто ватром из 10 оруђа Турке нису успели да истерају из ровова, морали су да крену у борбу прса у прса коју Османлије нису издржале. Непријатељ је имао око 100 убијених, укључујући и команданта Хусеина-агу. Други командант Дели-паша је заробљен.
5. јуна Исајев сазнаје да шест турских бродова са намирницама плови Дунавом. Тада он низводно шаље одред пуковника Карпова са четом Олонецког пука и два оруђа донске артиљерије. Одред је непримећено прошао поред противника и заузео положаје.
Један брод је потопљен, а остали су покушали да пристану уз обалу, где их је напало стотину козака под командом Попова. Храбри донци су, голих прса и с пикетима наготовс, јашући на коњима, заробили турске бродове. Освојили су товар брашна са брода, који је Исајев затим предао Србима.
За то време Карађорђе је блокирао Турке код Штубика, где су они подигли читав систем правоугаоних земљаних утврђења, шанаца. Сазнавши да се приближавају Руси, српски вођа је лично дошао на острво Кербов.
Сусрет суздржан, команда сложна
Исајев у извештају од 12. јуна овако описује његов долазак: „Црни Ђорђе је био веома мрзовољан. Погледавши утврђења острва и, не рекавши ни речи, повукао се са својом свитом у хлад дрвета.ˮ
Исајев је знао да му је савезник незадовољан малобројношћу руског одреда, што му је он и потврдио следећим речима: „Мени није жао мене, него ми је жао многих хиљада душа народа, од којег сам четири године скривао и нисам им говорио о везама са Русијом, осим онима који су морали знати. Ситуација из ове године натерала ме је да откријем Аустријској Империји да се налазим под покровитељством Руског Императора и, према обећањима руске господе, очекивао само знатно више помоћи у свему.ˮ
18. јуна корпус Исајева се спојио са главницом снага српске војске код Штубика.
Управо ту је наредног дана дошло до прве битке на српској територији у којој су се савезници заједнички борили, мада је сваки деловао на свом делу терена.
Исајевљев корпус је, прешавши речицу Турију, дошао до места где се она улива у реку Штубик. Затим су, крећући се обалом Штубика, Руси прошли уским теснацем и код села Малајница наишли на непријатељске положаје, заштићене са четири шанца. Даље се налазило још пет шанаца ради чије блокаде су Срби подигли своја утврђења.
Каре Олонецког пука је после артиљеријских гађања кренуо у напад бајонетима и освојио први шанац. Још два шанца су заузели пандури и арнаути при руском одреду, а главица српских снага је за то време блокирала преостала утврђења.
Турци су изгубили око хиљаду људи, што убијених, што заробљених, као и 4 аритиљеријска оруђа.
Под заштитом Петербурга
28. јуна српски представници су потписали споразум који је означио прелазак земље под протекторат Руске Империје.
Осим тога, почетком јула 1807. године руски цар Александар I и Наполеон су потписали Тилзитски мир, према којем су се Французи, између осталог, обавезали да ће бити посредници у регулисању конфликта између Петербурга и Високе порте.
Најзад, руски и турски представници су се срели у Слобозији ради преговора о примирју за које су обе земље биле заинтересоване.
Михељсон се прибојавао да ће приликом склапања примирја на Србе просто заборавити и да ће се Исајевљев одред наћи одсечен на левој обали, где ће страдати било у покушају да се пробије до својих снага било приликом напада Турака на устанике.
Зато је Исајеву послао наређење да се врати (али не тражећи то сувише категорично). Исајев је у одговору изложио чисто техничке околности, зашто он то не може учинити, а на крају, у облику питања формулисао је свој основни аргумент: „Како ћемо гледамо ако Турци пред нашим очима почну да уништавају наше савезнике?ˮ
16. јула Мула-паша се ипак одлучио да пошаље коњички корпус од 6 хиљада коњаника у напад на једва хиљаду људи Исајева.
Иван Иванович је према традицији поставио каре Олонецког батаљона који је у четворочасовном боју чврсто издржао напад непријатеља и натерао га у бекство. Османлије су изгубиле најмање 200 људи, убијених и заробљених. Међутим, Миленко Стојковић који је затим дошао рекао је да су се његови војници сакрили у планине.
Исајева је то, благо речено, збунило, и он је одлучио да се повуче на Кербово и од њега начини својеврсно острвско утврђење. Тек почетком септембра 1807. године, добивши вест да ће се примирје склопљено у Слобозији односити и на савезнике, Исајев се вратио у Крајову.
Србија, која је тад већ била под протекторатом Русије, добија мировни предах од годину и по дана.
Борбена дејства се настављају тек у марту 1809. године, када на Србе долази следећа непријатељска најезда.
Исајев ће се тада вратити у Србију, извојевати низ нових победа и на српској земљи окончати живот.
