Пограничне области увек уживају посебан статус. Пулс живота се овде другачије осећа. У том смислу је посебно занимљива територија на тромеђу.
Република Српска се састоји од два већа дела која не би имала додирне тачке да није узаног Брчко дистрикта на граници са Хрватском.
Нагло скрећемо са аутопута и идемо дуж Саве обрасле жалосним врбама. На овом тихом и на први поглед досадном месту пре само 20 година одвијали су се бурни догађаји.
Током рата деведесетих ова мала територија је имала стратешку важност. Република Српска се трудила да је сачува као мост између две веће територије. За Босну и Херцеговину је било важно да преко овог округа контролише своје северне територије. А Хрватској због хрватског становништва у крају.
Дејтонским споразумом 1995. Брчко је припао Републици Српској и БиХ, јер кроз њега пролази спорна граница. За одржавање реда у Брчко дистрикту предвиђена је Арбитража, а арбитри су представници РС, БиХ и неки трећи, којег би они сами изабрали. Стране нису могле да га изаберу, и зато је одлуком Председника Међународного суда тај трећи учесник амерички дипломата.
Крећемо се друмом и наилазимо на знак BUS. Подсвесно изговарамо у себи на енглеском „бас“, а затим схватамо да пише на ћирилици БУС.
Међуградски пут полако прелази у улицу која се зове Дејтонска. Ту су аутосервиси, необичне бензинске пумпе, супермаркети каквих у Србији нема. На пример, црвено-зелени Konzum, каквих је пуно у Хрватској, а у Србији се зове Idea. Бело-плаве заставице Нис-Газпромнефть нас радују као поздрав из отаџбине.
Пролазимо крај чудновате дрвене грађевине – католичке цркве. Преко пута је бела џамија која подсећа на ракету. У дистрикту још увек живе представници три народа. Према попису становништва 2013. године 40% становника Брчко дистрикта су Срби, 39% босански муслимани, и 20% Хрвати. Зато су све табле у дистрикту на три језика. Тачније, на различитим дијалектима српског и на енглеском.
Крај нас пролази уредна муслиманка у шушкавој хаљини и хиџабу. Иза ње иде смешна клемпава девојка у поцепаним фармеркама. Питамо где је овде центар. Весело маше руком и објашњава нам на ијекавици куда да идемо.
У самом центру града је гранични прелаз. Граница између БиХ и Хрватске је река Сава. Са обе стране моста су колоне аутомобила са хрватским регистарским таблицама. Са оне стране Саве се виде хрватска села. Одатле долазе у Босну и Херцеговину по бензин (он је овде најјефтинији у крају) и по намирнице. Хрватима се исплати да пазаре преко границе, на рачун им се врати 20% потрошеног новца.
Поред граничног прелаза вијоре се плаве босанске заставе са жутим звездицама.
Овде се налази и Влада Брчко дистрикта. Испред ње је велика фонтана у облику камена.
У близини је и Градска скупштина која личи на шварцвалд торту. Ту је канцеларија „Американца“, како овде зову посредника између председника локалних самоуправа.
Крај здања Скупштине су набројани градови побратими Брчка: Смедеревска Паланка, турски Самсун и – пажња! – амерички Сент Луис у савезној држави Мисури, који је, кад смо већ код тога, град побратим и руске Самаре. Баш ме занима да ли би становници Сент Луиса могли да пронађу Брчко на карти? А становници Самаре?
Преко пута Скупштине је бели мермерни споменик муслиманима погинулим деведесетих година.
У близини је и црни споменик са речима „Наша жртва вама путоказ“ у сећање на погинуле хрватске војнике.
А на корак од њих је и гранитни споменик српским борцима из 90-их.
Тако су становници једног града смогли снаге да се помире и да, чувајући сећање на прошлост, живе данашњим даном.
Поред српског православног споменика се налази и градски парламент. Из аутомобила излазе мушкарци у оделима и са акт-ташнама. Посланици парламента су свуда исти.
Као и њихови шофери који пуше овде на степеницама и срчу јаку кафу. Шољице спуштају на степенице. На Балкану баш знају да кафенишу!
— Како вам успева да живите у миру? – питам ја. – Па били сте у рату…
— Шофер трља прстима у значењу „лова, сестро“.-Дали су новац да би био мир, новац мири људе, — каже он.
Други шофер се осмехује и каже:
— После рата код нас је заиста мирно. У мојој згради, на пример, живе и муслимани, и католици, православни, нико се ни са ким не свађа. Сви су љубазни, честитамо једни другима празнике.
— А какав вам је тај „Американац“?
— Миран. Посећује парламентарне седнице, иначе га и не видимо.
— А на ком језику говори?
— Обично га прати преводилац.
Шофери допијају кафу, остављају талог на дну шоље и седају свако у своја кола. Иду својим послом.
И ми улазимо у свој ауто и идемо кући.
Брчко је пријатан град, али мир који овде влада као да је од стакла. Пролазимо поред малобројних старих кућа и трудим се да не мислим зашто су овако оронуле, од времена или од оружја.
Пред нама је још један гранични прелаз и он такође води преко моста. Путарина кошта 160 динара. Поред полицијске бараке у бетонској жардињери расте парадајз и ситна љута паприка. То ме узбуди још више од оних рупа од метака на старим кућама.
Српска љубав према земљи нема ништа заједничко са границама које повлаче страни политичари.
