Бескрајним просторима српске Војводине, крај уморних од жеге румених сунцокрета чија се поља простиру до самог хоризонта, идемо у један од најнеобичних градова Србије, Руски Крстур, културни центар српских Русина.  

Русини су Источни Словени, призната етничка мањина у земљама Европске уније, САД, Канади и Русији, али не и у Украјини, која на државном нивоу сматра Русине Украјинцима, а њихов језик украјинским дијалектом. Према историјским документима преци данашњих војвођанских Русина су се пре 250 година преселили на територију данашње Србије из околине градова Прешов и Требишов на истоку Словачке. Највећи део тих Русина настанио се у 18. веку у месту Руски Крстур. 

Град је даље од свих аутопутева. Идемо централном улицом Маршала Тита поред типичних за Војводину кућа које стоје бочно према улици. Травњаци су пажљиво покошени, руже су крупне, улице су идеално чисте. Прилазимо раскрсници: паркиран је камион са лубеницама и дињама, у сокаку су клупе, жубори вода у фонтани. 

— А како стићи у центар? – питам мушкарца који седи за столом у сенци липе. 

Он шири руке.

— Стигли сте. Добро дошли у Руски Крстур!

— Напокон! – прилази нам жена која се мило осмехује. То је Љубица Њаради, наставница гимназије „Петро Кузмјак“ и кустос музеја русинске културе. Пружам јој руку али она ме грли као стару пријатељицу. То помаже у даљем разговору. 

— Значит такви сте ви Русини, — осмехујем се ја. 

— Да, ми волимо госте, — осмехује се и Љубица. 

Прича нам да се Русини тако зову још од времена Кијевске Русије, кад је територију од Карпата до Москве и руског Севера насељавао један народ – Русичи или Русини. Касније, после дробљења Кијевске Русије на посебне кнежевине тај најзападнији део источнословенског народа иза Карпата се нашао у саставу Галичко-Волињске кнежевине, чију су територију касније поделили Мађарска, Литванија и Пољска. У време Хабзбуршке династије и ратова Аустроугарске са Турском десетине русинских породица су кренуле за бољим животом на ослобођене од Турака војвођанске равнице, а у јануару 1751. године Руски Крстур је постао њихова престоница. Отад је 17. јануар њихов национални празник. 

Према попису становништва 2011. године у Србији је живело око 14 хиљада Русина. Русински народ овде има статус мањине и сва одговарајућа права. Русини имају своје медије и свој образовни систем (од обданишта до универзитета). Русински језик у Војводини се користи у друштвено-политичком животу заједно са српским, на русинском се води пословна кореспонденција, постоји Национални савет Русина, на русинском су исписане градске табле. 

У Руском Крстуру постоји русинска гимназија, коју је још у 18. веку основао просветар Петар Кузмјак. То је једина на свету школа где деца могу да стекну средње образовање на матерњем језику од првог разреда. Гимназија има интернат, велику библиотеку са књигама на русинском и српском језику. Свако дете у Руском Крстуру је билингвално.   

Љубица нам поносно показује фотографије својих бивших ученика: сви су стекли високо образовање и сада су лекари, инжењери, учитељи, програмери. 

На почетку је са нама говорила на српском, али у жељи да чујемо лепоту њеног матерњег језика, прелази на русински. Од тог тренутка користимо три језика. 

Као мешавина источнословачких дијалеката језик војвођанских Русина (јужнорускински) има много позајмица из српског, старословенског, украјинског и руског и постао је универзални језик, који на Балкану може да разуме сваки човек од прве до последње речи. Питања сам постављала на српском и руском, а Љубица је одговарала на русинском и одлично смо се разумеле. 

— Наш русински језик је својеврсни есперанто словенских језика. На русинском могу да разговарам са Пољацима, Словацима, Украјинцима, Русима, Бугарима, Македонцима, и сви ће ме разумети. Русински и руски су слични језици. Ви свој језик зовете „русский язык“, а ми свој — „руски язик“. Имамо слова „я“, „ю“, „ь“, користимо ћирилицу, али је зовемо „кирилка“. Наши Русини чак у Канади када сретну Србе, Пољаке или Русе говоре на свом матерњем језику, енглески им не треба, — каже Љубица. 

Захваљујући пажљивом односу према култури и историји, Русини из Крстура су сачували свој језик у новом окружењу. 

— Кад нам долазе Русини из Словачке, чуде се: „Па ви говорите на језику наших бака и дека!“ – говори Љубица. 

После гимназије Русини имају могућност да наставе образовање на матерњем језику на универзитету у Новом Саду. 

Долазимо у локалну знаменитост – Крстурски замак. Храстова стабла од којих је саграђен су у 18. веку спуштена у Руски Крстур Тисом из Закарпатске области. На здању су две заставе – српска и русинска. 

— Русини су народ без отаџбине. Зато је наша застава застава земље у којој живимо, а на њој је наш грб. То је медвед, симбол Карпата, а жуте траке су златоносне реке Тиса, Уж и Латорица, — говори Љубица. 

У замку се некада одржавала настава првих разреда гимназије, а сада ту ради национални савет и музеј, пун сведочанстава о историји Русина. 

— Ми Русини никада нисмо живели богато. Увек смо зарађивали својим рукама и главом. У Руском Крстуру је некада било 45 радионица за намештај, што је традиционални занат Русина. Русини су гајили своје коње и краве, прели и правили пољопривредну технику, — говори Љубица док показује старе фотографије на којима се види како су живели ови скромни и марљиви људи. 

Музеј чува украсни намештај и националну одећу. Главни предмет женске гардеробе је шал: од свиле, везен, са ресама за празнике, топли вунени за зиму. Русинке традиционално носе одећу тамних боја, а после првог порођаја покривају главу марамом до краја живота. Љубица Њаради однедавно организује „Ноћ музеја“ и различите изложбе. 

Руски Крстур је варошица са дугом историјом и богатим културним животом. Овде се сваког месеца одржава неки међународни фестивал или празник. 

— Дођите нам у августу на традиционални фестивал крстурске паприке! То је празник жетве, биће и коњских трка. Управо се завршио међународни русински фестивал „Червена ружа“ на који су нам дошли Русини са свих крајева света. Народне песме, игре, конкурси за децу, за певаче – град је тих дана пун музике! – поносно говори директор Дома културе у Руском Крстуру Мими Рац Јаким. 

— Имамо и позоришни фестивал у част вашег сународника руског емигранта Петра Ризнича Дјадје, који је овде основао позориште. Празник драме се одржава код нас од 1969. године! Учествују велика и мала позоришта на русинском језику из целог света. Имамо и фестивал „Костељникова јесен“ када учесници рецитују своје стихове, представљају своје научне и уметничке радове на русинском језику и развијају на тај начин нашу књижевност, удахњују јој свежу енергију. И како без музике? „Водова фест“ од 1999. окупља у Руском Крстуру не само познате музичаре: ми дајемо могућност и почетницима – говори Мими Рац Јоаким. 

Он поносно каже да су глумци и певачи из Крстура обишли целу Европу. 

— Нису били у Русији и Америци али спремни су да и вама покажу шта знају! – одушевљено говори директор Дома културе. 

У центру града је бела црква Светог Николе, коју су подигли још у 18. веку први Русини на овим просторима. Русини су гркокатолици. У пролеће 2019. ова црква је постала главна црква гркокатоличке епархије Србије и Црне Горе. 

На њеном прагу нас дочекује пастор Михајло Малацко. 

— Црква је одиграла важну улогу у животу Русина. Култура, образовање, вера – то су три стуба на којим се држи национално самоопредељење сваког народа. Када су Русини дошли овде пре 260 година прво су подигли цркву и отворили гимназију, сачували свој језик и религију. Да нису сачували веру, као народ сада већ не би постојали. Посрбили би се, прешли у православље, — говори свештеник. 

Служба Божја се врши на старословенском и русинском језику. Пастор Михајло има два помоћника, а помажу му и часне сестре оближњег католичког манастира. Различите хуманитарне акције заједно са црквом овде спроводи међународна католичка хуманитарна организација Caritas.

— У каквим су односима Русини и Срби, — питам ја Љубицу Њаради. 

— У одличним. Ми се кроз историју лако споразумевамо са другим народима, знамо да се дружимо, ми смо добри суседи. Нећу да се хвалим, али Русини су заиста веома миран и гостољубив народ, — истиче она. 

Идеју да се Војводина одвоји од Србије Љубица Њаради сматра бесперспективном. Треба се усредсредити на стварање, а не на рушење.  

— Ми бисмо били срећни да нам се у крају побољша економска ситуација, да нам млади не одлазе, да раде овде, да се рађају деца… Шта још треба за срећу? – пита Русинка. 

Љубичин син је завршио факултет русинског језика, али неће радити по струци. Спреман је да се пресели у Словачку. 

— „Не желим да радим овде за минималац. Нећу радити како учитељ, али ћу зарађивати неколико хиљада евра месечно“, каже ми. И шта ја могу? – уздише Љубица. – Овде заиста нема посла. Русини читавим породицама напуштају овај крај. 

Први талас емиграције Русина из Србије догодио се почетком деведесетих година. Током рата у бившој Југославији и распада државе људи су се масовно селили у Канаду. Први је отишао свештеник са читавом фамилијом. За њима су кренули инжењери и лекари, те су се струке тражиле у Канади. 

Крајем деведесетих се догодио други талас емиграције, били су то млади који су тек завршили средњу школу. Русини су разбацани по целом свету, а у неким државама Европе имају могућност да стекну факултетско образовање на матерњем језику. И они ту могућност користе да бесплатно стекну образовање и да раде у богатијим земљама. 

Трећи талас емиграције из Крстура је почео пре три године, када је затворен велики пољопривредни комбинат. Предузеће је продавало кукуруз, грашак и црвену паприку из Крстура не само по Европи већ и у Америку: поврће је било највећег квалитета. 

— Са поља право у фрижидер! – говори Љубица. 

У комбинату су радиле читаве породице. Када је затворен, Русини су почели да траже нове могућности у иностранству. 

— У Руском Крстуру је живело осам хиљада људи. Остала нас је половина… Овде раде само школа, болница, пар апотека и неколико малих радионица за намештај. Мој старији син је музичар, свира клавир, кларинет, хармонику, зарађује на свадбама и крштењима. Пољопривредници живе од оног што сами одгаје. И то је све, у Руском Крстуру више нема где да се заради, — са тугом констатује Љубица. 

Топао у сваком смислу дан прилази крају. Празне преко дана уличице (на русинском улички) Руског Крстура постепено се пуне светом. У хладу после жеге земљорадници иду у своја поља. 

Растајемо се као пријатељи са Љубицом Њаради и свим Русинима са којима смо се данас упознали. Напуштамо ову малу пријатну варошицу са великим словенским срцем, и обећавамо да ћемо се вратити на празник паприке. 

Фото — Дмитриј Лане