Now Reading
Ослобођење Београда: како су југословенски партизани ушли у град на тенковима генерала Жданова

Ослобођење Београда: како су југословенски партизани ушли у град на тенковима генерала Жданова

Јуриј Коваљчук

Деветнаестог септембра 1944. на острво Вис слетела су два совјетска транспортна авиона С-47 „Даглас“ са задатком да пренесу у Москву врховног команданта Народноослободилачке војске Југославије маршала Јосипа Броза Тита и његовог немачког овчара Тигра. Лет је трајао скоро два дана и већ 21. септембра Тито је седео за истим столом са Јосифом Висарионовичем. Маршал је тражио од Стаљина да тенковска дивизија подржи југословенске јединице у нападу на Београд, а Стаљин је одговорио да му даје читав тенковски корпус. Односи Јосипа и Јосифа нису били најбољи, али Москва је без обзира на неке несугласице била спремна да подржи савезнике. 

Јевгениј Матоњин у књизи „Јосип Броз Тито“ наводи успомене југословенског лидера:

Први сусрет са Стаљином је био хладан. Мислим да су главни разлог били моји телеграми које сам слао током рата, посебно онај који је почињао речима: „Ако не можете да помогнете, немојте бар да сметате“. То ми је потврдио и Димитров после првог састанка са Стаљином. Рекао ми је: „Валтере, Валтере, Газда је страшно љут на вас због тог телеграма… Ударао је ногама од беса…“

Валтер је заиста изазивао Стаљинов бес, не само телеграмима и дрским речима, већ и удварањем Енглезима, који су на Титов захтев заједно са Американцима бомбардовали Београд на Ускрс 1944. Рат још није био завршен, нацисти су још били јаки, али Јосип и Јосиф су се већ борили за утицај у послератној Југославији. 

У ноћ између 28. и 29. септембра 1944. снаге Трећег украјинског фронта су из Бугарске ушле на територију Југославије. Придружили су им се не само Титови партизани већ и преостали четници, за које је Црвена армија такође била савезник у борби против нациста. 14. октобра почела је Београдска операција која је трајала недељу дана.  

Црвеноармејци силазе са брода који их је довезао на територију Југославије. Октобар 1944. 

Београд је за Немце имао стратешки значај, јер губећи контролу у овом региону Армијска група Е у Грчкој би била опкољена. У очекивању офанзиве совјетско-југословенске војске, Хитлерове снаге су кренуле из Грчке и са југа Балкана према Београду и Будимпешти.

Совјетска команда је испланирала изванредну операцију: јединице 2. и 3. украјинског фронта су требале да  униште армијску групу „Србија“ и да приђу Београду, док су се снаге НОВЈ и Бугарске кретале у правцу Ниша, оставиле нацисте у Београду без снабдевања и препречиле пут Армији Е из Грчке и Македоније. 

У Београду су биле концентрисане значајне немачке снаге наоружане са преко 2000 оруђа и минобацача, 150 тенкова и офанзивног оруђа, те 350 авиона. У главном граду је била распоређена јединица Шнекенбургер са више од 20 хиљада војника, 40 тенкова, 170 оруђа и минобацача. Нацисти су доводили у град нове и нове јединице, а помагали су и колаборационисти, али због муњевитог продора совјетске војске и НОВЈ у долину Мораве основне снаге послате да помогну Немцима у Београду су закасниле. 

Оклопна техника коју су Немци оставили у предграђу Београда. 

12. октобра у бој је кренуо 4. гвардијски механизовани корпус под командом генерала Владимира Жданова, подржан јединицама 21. српске дивизије 1. корпуса НОВЈ. И поред јаког немачког отпора (изгубљено је 15 тенкова Т-34), већ у зору 14. октобра руски тенкови су се нашли на југу Београда у Бањици, и кренули у напад према тргу Славија. 

Партизанске снаге су нападале у правцу Чукарица-Топчидер-железничка станица. Град је гађала артиљерија 3. украјинског фронта и Дунавске војне флотиле. Позиције Хитлерова армије на југу Београда „пеглало“ је 300 артиљеријских оруђа и 24 „Каћуше“. Истовремено са југозапада на Београд је кренуо 12. југословенски корпус под командом Даниле Лекића, опкољавајући велику групу немачке војске. 

Совјетски војници на улицама Београда. Октобар 1944.

После јаког артиљеријског напада совјетски тенкови су пробили прву линију одбране и у 21.30 ушли у Београд, терајући противника да се повлачи ка Дедињу. Али даље кретање отежале су мине остављене готово на сваком кораку. Совјетска пешадија и тенкови су напредовали под јаком немачком ватром. Црвена армија је ипак успела да продре у град и већ увече 15. октобра јединице генерала Жданова су заузеле већи део Београда. Тенкови 36. нижњедњепровске бригаде су кроз центар града изашли на обалу Дунава и одбијали нападе противника до саме победе. 

(Београд у рушевинама) Спаљени тенк у Београду

Тринаеста новобугарска бригада је натерала нацисте да се повуку према железничкој станици и Савском мосту. 15. октобра тенкови 38. гвардијског тенковског пука су заузели главну железничку станицу. Четири дана су трајале борбе за Савски мост где су Немци имали на располагању тешку артиљерију. 

Историчар Владимир Кузњечевски на основу разговора са генералом Ждановом овако је описао припрему за заузимање Савског моста:

У то време су до моста заиста доспели југословенски партизани. Жданов није осетио никакав ентузијазам поводом тога. На растуреним трофејним камионима седело је неколико десетина партизана у изношеним униформама, наоружани пушкама. Командир се није разликовао од њих, генерал Пеко Дапчевић, слабашан, у армијским ципелама, са немачким пиштољем у кубури на појасу. Југословенски генерал је рапортовао да је дошао да помогне по наређењу Врховног команданта НОВЈ и заједно са Русима ослободи Београд. 

Борци НОВЈ улазе у Београд

Руковавши се са југословенским генералом, Жданов је показао на мост и рекао: „Иза моста је главни град твоје Југославије. У напад!..“ У то време Немци, који су приметили активност совјетске војске, отворили су ватру. Дапчевић је видео све то и одговорио: „Нисам луд да шаљем људе у сигурну смрт“. –„Значи ли то да сам ја луд?“ – узбудио се Жданов. Окренуо је леђа југословенском савезнику и тражио је да га повежу са Толбухином, коме је објаснио читаву ситуацију. На крају разговора је рекао: „То је њихова престоница. Они желе да је ослободе. Немам ништа против. Нека нападају. Ја нећу слати своје људе у бој док не добијем појачање“. Маршал Толбухин је неко време ћутао, а затим рекао: „Владимире Ивановичу, партизани морају да уђу у град са твојим орловима. Газда (Стаљин — прим. аутора) је наредио да седну на твоје тенкове и заједно са твојим борцима крену у напад. Појачање је близу. Дајем ти три дана на освајање Београда. Али у град мораш ући заједно са партизанима.“ 

Командант 3. украјинског фронта маршал Совјетског Савеза Ф.И. Толбухин. 1944. 

Три дана након тог разговора авиони су пеглали немачке позиције на другој обали Саве, а затим су у напад прешли артиљеријски пукови. Тек затим је Жданов укрцао на своје тенкове совјетску пешадију и југословенске партизане и ушао у Београд. 

Немци су се борили до последњег даха, три пута су покушали да крену у контранапад. Совјетска војска је изгубила много борбене технике. Учесник ослобођења Београда, нишанџија тенка Т-34-85 старији поручник Косенков у својим мемоарима пише како су његов тенк два пута палили и да су посаде из ватре извлачили партизани. На једној од централних улица немачки тенк је погодио куполу његовог Т-34. Један члан посаде је погинуо, а остали су били рањени. Ране су им завијали Београђани и напојили их вином. 

Партизани у Београдској операцији. Октобар 1944. 

Историчар Олег Вус овако описује борбе за главни град Југославије:

Окршаји на улицама и трговима старог града се нису стишавали седам дана и ноћи. У Великом Врачару 14. гвардијска механизована бригада пуковника Н.А. Никитина је заједно са партизанима НОВЈ уништила најјачи немачки бедем. Али ноћу између 14. и 15. октобра из Смедерева се у правцу Гроцке пробило 30 тенкова, Други пук дивизије Бранденбург и група Витман 1. брдске дивизије. Немци су напали с леђа совјетско-југословенске групације. До предграђа им је остало само око 10 км. Због ове офанзиве 15. гвардијска механизована бригада пуковника М.А. Андријанова је морала да остави Велики и Мали Мокри Луг, а на одбијање контранапада су усмерени и тенкови 14. гвардијске механизоване бригаде, пешадија 21. Српске и 5. Крајинске дивизије. Немце је напала и авијација 17. ваздушне армије. Код Болеча нацисте су притисли и уништили тенкови 4. гвардијског Стаљинградског корпуса и пешадија 75. стрељачког корпуса. Око 3000 Немаца је бежало на југозапад у Авалску шуму. До вечери 19. октобра јуриле су их посаде 15. гвардијске механизоване бригаде. 

Београд октобра 1944. 

19. октобра совјетски тенкови су дошли до зграде „Албанија“ и хотела „Москва“, а ујутро 20. октобра уз подршку партизана почела је опсада Калемегдана. Немци су се предали увече истог дана. Након заузимања Калемегдана и Старе тврђаве Београд је коначно био под контролом совјетске војске и Титових јединица. Истовремено црвеноармејци и партизани су уништили нацистичке снаге од око 20 хиљада војника који су ишли у помоћ гарнизону у Београду али упали у котао и већ 19. октобра су били практично уништени. 

Совјетска армија на улицама ослобођеног Београда. Октобар 1944, Јевгениј Халдеј, ТАСС

Пре напада нацисти су минирали све владине зграде, инфраструктурне објекте, историјске и архитектонске споменике, пристаниште и т. д. За сојветском војском су ишли деминери и очистили од мина 845 здања. 

Совјетски деминери на улицама Београда. Октобар 1944. 

Током ослобођења Београда Немци су изгубили око 15 хиљада војника, око 9 хиљада је заробљено. Укупно је у београдској операцији погинуло око 45 хиљада војника Вермахта. Немци су морали да оставе огромне количине хране, муниције и технике и да се повлаче преко планина Босне и Херцеговине где су их партизани немилосрдно истребљавали. 

Scroll To Top