Председник Србије Александар Вучић и руски министар спољних послова Сергеј Лавров 15. децембра 2020. године отворили су, тачније, упалили Вечни пламен на Спомен-гробљу ослободилаца Београда. Тај симбол вечне ватре, уобичајен за Русију и бивше совјетске републке, али не и за Балкан, даје овом гробљу неку нову сакралност.
А то нас пак наводи да се посветимо компликованој, замршеној историји овог споменика. Рећи ћу на самом почетку, ја ни на који начин не оспоравам историјски значај спомен-гробља, па ни његов значај за руско-српске односе. Међутим, верујем да ће нам знање о томе на који је начин овај комплекс попримио свој данашњи облик помоћи да избегнемо неке двосмислене и потенцијално конфликтне ситуације у будућности. У сваком случају, познавање историје још никоме није наудило…
А истина је да је меморијални комплекс пројектован у годинама сукоба Јосипа Броза Тита и Совјетског Савеза, и трагови тог конфликта се могу видети голим оком.
Душан Макавејев, српски редитељ руског порекла, је 1958. снимио кратки филм под насловом „Споменицима не треба веровати“. Тај наслов би био најбољи епиграф историје Споменика ослободиоцима Београда. Навикли смо да меморијални комплекс доживљавамо као споменик совјетско-југословенском братству по оружју током Другог светског рата, као омаж сећању на војнике Црвене армије који су погинули током ослобађања Београда. И ми долазимо да положимо цвеће не обраћајући пажњу на шта га заправо полажемо…
Почнимо од историјских чињеница. Прве руске ратне гробнице у Србији повезане су са устанком који је предводио Карађорђе, тзв. Првим српским устанком 1804-1813. Српске устанике је тада подржала руска Дунавска војска генерала Н.М. Каменског. Укупно је на територији Србије, у Подунављу и Шумадији, било 7350 руских војника под командом генерала Јегора Цукатоа, а било је и руских јединица под командом генерала Јосифа Орурка на граници са Босном.
„Тешко је описати одушевљење Срба када би видели Русе. Српска војска, народ и свештенство јурили су у сусрет Русима и служили молебан“, пише историчар А.Л. Погодин о учешћу руске војске у Првом српском устанку.
Али било је и много мртвих међу руским војницима и официрима. Нису страдали толико у борбама, колико од последица инфекција и недостатка потребне медицинске неге. Генерал Цукато је умро од колере, као и генерал Иван Исајев, кога је Карађорђе називао својим братом.
Војне гробнице из тог времена не постоје: све су уништили Турци после неуспеха устанка. Али сто година касније, 1910. године на месту Варваринске битке подигнут је споменик грофу Орурку, „предводнику руске војске и осталој руској браћи – борцима и херојима“.
2010. године крај тог споменика је подигнут још један обелиск: Срби не заборављају своје хероје и помоћ коју су Руси пружили устаницима.
Значајан је био и руски допринос српско-турском рату 1876. Довољно је рећи да је српску војску предводио руски генерал Михаил Черњајев. О овим догађајима има далеко више писаних сведочанстава: споменимо бар бројна дела покојног А.Л. Шемјакин, који је сачувао и податке о грофу Николају Рајевском, руском добровољцу који је погинуо у Србији, највероватнијем прототипу Вронског у роману „Ана Карењина“. На месту погибије Рајевског, у селу Горњи Адровац, саграђена је црква Свете Тројице, посвећена руским добровољцима, учесницима тог рата.
Али зашто тако детаљно пишемо о руским војним гробницама 19. века?
Одговор је следећи: испало је тако да је 1944. године совјетска војска у Бугарској и Србији ишла траговима руске царске армије која се у тим крајевима борила против Турака. Историја Првог српског устанка, Српско-турског рата 1876. године, Београдске операције 1944. године — то су потпуно исти топоними, исти градови и села, исти превоји. Црвеноармејци су се заправо чудили када би видели руске гробове у близини Крушевца или Алексинца.
Али највећи споменик јединству судбина совјетског и руског војника на Балкану ми налазимо у суседној Бугарској.
1944. године на спомен-храму подигнутом у част битке на превоју Шипка (1877-78), по наређењу маршала Фјодора Толбухина, постављена је мермерна плоча са стиховима које потомци посвећују својим прецима херојима: „Нису вас зауставили страшни бедеми, без страха сте ишли у бој свет и праведан… Спавајте мирно, руски орлови, ваши потомци поштују у настављају вашу славу“ (стихови пуковника Л. Гориловског).
Дакле, Београдска операција. У околини српске престонице 28. октобра 1944. било је концентрисано 300-320 хиљада војника совјетске армије: ударна јединица 3. Украјинског фронта у саставу 57. армије, 4. гардијски механизовани корпус, 236. стрељачка дивизија, 5. моторизована бригада (више од 200 хиљада људи); ударна група 2. Украјинског фронта (93.500 људи); 17. ваздухопловна армија; 5. ваздухопловна армија; Дунавска војна флота (6.500 људи). Према најуравнотеженијим проценама, Титових партизана је у то време у целој Југославији било око 300 хиљада (иако је Титова пропаганда тврдила да их је 400 хиљада).
Што се тиче партизанских једница које су учествовале у ослобађању Београда, овде југословенски (и српски) историчари постају неискрени. Ни српска Википедија ни српски уџбеници вам неће рећи тачан број Титових партизана који су учествовали у операцији. У совјетској историјској науци се обично говорило о 120-130 хиљада партизана који су директно учествовали у ослобађању престонице. И нама се чини да су ове бројке поуздане.
Иста неслагања видимо и око броја жртава. Југословенска, а затим и српска наука говоре да је погинуло 1200-1300 војника Црвене армије. Руска наука каже да је било преко четири хиљаде мртвих. Такође постоји захтев совјетске команде да београдске власти обезбеде 2000 ковчега за црвеноармејце који су погинули на територији града. Чак и ако прихватимо да је погинуло 2000 људи, у поређењу са, на пример, ослобађањем Будимпеште, то су релативно мали губици.
А сада о совјетским војним гробљима у Београду. Према резултатима истраживања Олге Манојловић-Пинтар, од 15. до 30. новембра 1944. године на гробовима црвеноармејаца у Београду и околини подигнуто је 18 великих и 32 мања споменика. Штавише, на сахранама су појали попови и никоме тада није изгледало чудно да православни свештеници сахрањују мртве који на униформама имају петокраке. Позната су најмање два случаја када су совјетски борци сахрањени у крипти православне цркве. Главни градски споменик палим борцима Црвене армије био је на Позоришном тргу (данас Трг Републике). На мермерном споменику су била исписана имена жртава, исцртане петокраке и крстови. Споменик је стајао на тргу све до 1954. године, упркос антисовјетској хистерији коју је започела Титова пропагандистичка машина.
После сукоба Тита и Стаљина 1948. године, југословенске власти су почеле постепено да се ослобађају сећања на „Великог брата“. А то се догодило и са гробовима совјетских бораца. Треба ипак рећи да се и пре прекида односа између ФНРЈ и СССР говорило о могућности стварања гробља погинулих совјетских војника у неком парку даље од центра града. На пример, на Топчидеру, управо тамо где је сада америчка амбасада. Али то се није односило на гробове на Тргу Републике, на Славији или у парку код споменика Вуку Караџићу. Ти су гробови остали на својим местима, а они који нису добили гроб и споменик сахрањивани су на посебном совјетском гробљу.
Већ смо споменули две хиљаде мртвих. Испод споменика на Позоришном тргу сахрањена су 22 совјетска војника, на Тргу Славија — 12, и приближно толико на другим местима: 5, 9, у најбољем случају — двадесет мртвих. Где је онда сахрањен највећи број совјетских ослободиоца Београда? Одговор на ово питање знамо захваљујући истраживању младе српске историчарке Милане Живановић: највећи број црвеноармејаца сахрањен је на Новом гробљу, на парцелама 101 и 102, и од самог почетка се сматрало да су ти гробови привремени.
1949. године срушен је први надгробни споменик совјетским војницима на Тргу Славија, а то је аргументовано потребом да се трг преуреди, па и због санитарних разлога. Истина, на истом месту се појавио споменик и гроб познатог социјалисте 20. века Димитрија Туцовића. Тако је корак по корак Титова пропаганда слала Москви јасан сигнал: ми имамо своје хероје, ми сми сами ослободили Београд, а совјетска војска нам је више сметала него што нам је помогла. Истих година појавиле су се публикације о зверствима Црвене армије, о томе да су совјетски борци само у Београду силовали две хиљаде жена. Овој теми смо посветили посебан чланак.
До 1955. године у Београду нису срушени споменици и премештени гробови совјетских војника само на Тргу Републике, мали споменик у подножју Калемегдана и неколико гробова на периферији града које су једноставно заборавили. Али за југословенске власти је неприхватљиво да гробови совјетских бораца остану на Новом гробљу, иако постоји и мала енглеска некропола, где су сахрањена 483 британска војника, укључујући 348 пилота који су погинули током Другог светског рата у Југославији. Питање премештања гробова британских војника се уопште не поставља, али због неког разлога совјетске гробнице су морале да се уклоне са главног градског гробља.
Можда зато што су ти гробови били у близини „Руске парцеле“, где су сахрањени остаци руских емиграната, као и споменика Императору Николају II и милионима руских војника Првог светског рата. У крипти овог споменика сахрањено је 400 војника и официра руске армије који су бранећи Србију погинули на Солунском фронту.
Титова политика, између осталог, није дозвољавала било какву повезаност руског и совјетског војног присуства на Балкану. Војници Црвене армије нису смели да буду повезани са царском армијом, ни са добровољцима Српско-турског рата. Стога је Титова пропаганда прихватила антисовјетске плакате фашистичке владе Милана Недића, који приказују совјетске борце као нове крволочне Хуне косих и похлепних очију.
Споменик ослободиоцима Београда је на крају подигнут преко пута Новог гробља, на парцели која је одузета јеврејском гробљу. Архитекта овог пројекта је Бранко Бон, аутор камене капије и рељефа на њој је вајар Радета Станковић, а аутор скулптуре „Црвеноармејац“ унутар спомен-гробља је вајар Антун Аугустинчић. На овим рељефима се одлично види намера Титове пропаганде да умањи улогу совјетске војске у ослобађању српске престонице, као и да црвеноармејце прикаже као азијске варваре.
Погледајмо неке детаље спомен-обележја. Са унутрашње стране капије налази се натпис:
ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА ОД ФАШИСТИЧКИХ ОКУПАТОРА ДАЛИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ 2944 БОРЦА НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И 961 БОРАЦ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ * НА ОВОМ ГРОБЉУ САХРАЊЕНО ЈЕ 1386 БОРАЦА НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ и 711 БОРАЦА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ
У БОРБАМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА ОКТОБРА 1944 ГОДИНЕ УЧЕСТВОВАЛЕ СУ 1 ПРОЛЕТЕРСКА * 6 ПРОЛЕТЕРСКА ЛИЧКА * 21 И 23 СРПСКА * 11 БОСАНСКА * 5 КРАЈИШКА * 16 И 36 ВОЈВОЂАНСКА И 28 СЛАВОНСКА ДИВИЗИЈА НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И IV МОТО-МЕХАНИЗОВАНИ КОРПУС ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ
Пажљиви читалац би се запитао: али, сачекајте, зашто се од свих совјетских војних јединица које су ослобађале Београд спомиње само 4. механизовани корпус? Где су све остале војне јединице? Где је авијација, артиљерија, бродови дунавске флоте и пешадија од 200 хиљада људи? Авај, за творце спомен-обележја стотине хиљада совјетских бораца су невидљиви људи… Ако се већ помирите са овом чињеницом, неће вас више мучити питање зашто је број совјетских жртава мањи за хиљаду људи, а број погинулих партизана дупло већи.
Погледајмо сада ближе рељефе вајара Станковића.
На рељефу „Битка за Београд“ већу групу лоше наоружаних партизана, коју предводи босонога девојка, на немачке бајонете терају двојица совјетских војника са зверским изразом лица.
Тако су аутори споменика видели ослобађање Београда: боси партизани проливају крв, док се добро наоружани (али малобројни) црвеноармејци крију иза њихових леђа.
На другом рељефу нема ни трага од совјетских војника.
У средини, истина, приметна је фигура са војничком капом совјетског кроја, коју су југословенски партизани преузели, али то сигурно није црвеноармејац, већ партизан. Пре свега, нема тај зверски израз лица, а друго, на ногама има кратке и широке сељачке чизме (захваљујем српском историчару Горану Милорадовићу што је скренуо пажњу на овај детаљ).
А скулптура Антуна Августинчића је шлаг на торти. Треба напоменути да је Августинчић аутор првог и најамбициознијег спомен-обележја Црвеној армији у Југославији — у хрватском селу Батина. Али споменик „Батинска Скела“ је настао буквално пре резолуције Информбироа и вајар је за њега створио читаву галерију војника Црвене армије. Ово је велелепни свечани комплекс великих размера, који је направљен у најбољим традицијама стаљинистичког неокласицизма.
Занимљиво је да су Титове партизане у овај меморијални комплекс додали у последњи тренутак: у почетку је био потпуно посвећен Црвеној армији. Августинчић се лепо потрудио за Батинску скелу, створивши читаву галерију ликова војника Црвене армије, у којој се прецизна реалистична разрада детаља комбинује са античким идејама хармоније и лепоте.
А за споменик Ослободиоцима Београда није измишљао ништа ново, већ је једноставно „исправио“ скулптуру пешадинца са „Батинске Скеле“ која се сада зове „Козак“.
У ствари, „Козак“ се од „Пешадинца“ разликује само бруталним изразом лица и монголоидним очима – речју, претворио се у Хуна.
Следи троделни епилог. Прво, чак и након помирења Југославије са Совјетским Савезом, власти ФНРЈ-СФРЈ наставиле су да чине све како би умањиле значај совјетског учешћа у поразу нациста на Балкану, као и да гробове совјетских војника држе одвојено од гробова царске армије 19. века. Већ 60-их година било је одлучено да ће све совјетске гробнице расуте широм земље бити компактно концентрисане на 11 места (укључујући Београд). Посмртни остаци совјетских војника, који су били сахрањени у Алексинцу поред руских добровољаца 1876, пренети су у град Горњи Милановац, а отварању споменика Црвеној армији 1962.године присуствовао је и Леонид Брежњев, који тада није био генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза, већ председавајући Президијума Врховног совјета. Брежњеву се, кажу, све допало.
Друго, шездесетих година појавио се феномен југословенских ратних меморијала, које на Западу зову spomeniks.
Говоримо о колосалним апстрактним бетонским (ређе гранитним) композицијама које на први поглед немају никакве везе са војном темом, већ представљају нешто ван историјског контекста. Више личе на „поздрав из свемирских даљина“.
Управо је у том стилу подигнут споменик на Авали где се догодила авионска несрећа која је однела животе генерала В.И. Жданова, маршала С.С. Бирјузова, укупно 12 совјетских официра који су долетели на двадесету годишњицу ослобођења Београда. Ова апстракција изгледа као комад швајцарског сира, па онда помислите да Августинчић и Станковић и нису тако лоши…
Али завршио бих нечим позитивним. Треће, актуелне власти Србије и Београда чине све што је у њиховој моћи да исправе штету коју су Црвеној армији лажима нанели Титови пропагандисти. За време социјализма Београд је имао улице генерала Жданова и генерала Толбухина. 90-их година те су улице добиле своја стара имена. А 2018. године поново су се појавиле на мапи српске престонице. Истина, даље од центра, али можемо се надати да им више неће мењати имена. Место на Тргу Републике, где се стајао споменик војницима Црвене армије, током реконструкције прошле године обележено је посебном таблом.
На случајно откривени у центру града натпис „Проверено, нема мина“ који су оставили совјетски деминери, постављено је стакло, а крај њега и QR код који вас води на веб-страницу посвећену истоименом совјетском филму.
Не заборавимо и вечну ватру, која нам је дала поводом да обиђемо руске војне гробнице у Београду.
Кад би још само поправили натпис на капији који говори да је у ослобађању Београда учествовао само 4. мото-механизовани корпус Црвене армије, могли бисмо рећи да смо се отарасили наслеђа Титове пропаганде…
